-Игра балоном за време које се одиграо предметни штетни догађај представља опасну делатност, јер је у питању физичка активност у којој може доћи до повређивања, а с обзиром на то да је организатор те опасне делатности била тужена предшколска установа, онда је у смислу цитираних одредби материјалног права, супротно становишту првостепеног суда, одговорна за штету коју је тужилац претрпео као учесник те игре. Спорна опасна радња од које потиче повећана опасност штете, односно повећана могућност повређивања, извођена је под надзором и у организацији предшколске установе, која због тога, сходно одредби члана 174 ЗОО објективно и одговара за штету коју претрпе деца за време боравка у установи и у току организованих активности, независно од тога да ли је код запослених лица постојао пропуст у раду. Одговорност туженог не заснива се на кривици лица запосленог код туженог, већ на чињеници да је штета настала у време када је дете било поверено установи на чување, васпитање и надзор. Околност да је васпитачица у конкретној ситуацији поступала у складу са правилима струке и да је игра била уобичајена није од значаја за постојање одговорности туженог. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3209/25 од 11.12.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9307/2024 од 01.10.2018. године)
-Како тужени није доказао постојање разлога за ослобођење од објективне одговорности, односно да је штета настала услед узрока који потиче ван његове делатности, а чије се дејство није могло предвидети, ни избећи или отклонити, односно да је штета настала искључиво радњом оштећеника или трећег лица, коју он није могао предвидети и чије последице није могао избећи или отклонити, одговара за нематеријалну штету коју је претрпео млт. тужилац. Повређивање млт. тужиоца наступило је услед неспретног покрета, када је дете у покушају да дохвати балон скочило, саплело се о сопствену ногу и пало напред, ударивши главом о ивицу полице. Такав начин настанка повреде представља типичан, непредвидив и ненамеран дечји покрет, својствен узрасту млт. тужиоца (3 године и 2 месеца), који се не може сматрати непримереним, опасним или несавесним понашањем. Околност да су детету том приликом спале патофне услед тога што се чичак није могао залепити такође не представља фактор који би се могао приписати његовој кривици или представљати допринос настанку штете, јер наведено тужени током поступка није доказивао. Имајући у виду узраст млт. тужиоца, природу игре, начин на који је повреда настала и чињеницу да млт. тужилац није поступао супротно правилима понашања, нити је предузимао радње које би представљале повећан ризик, нема основа за закључак да је млт. тужилац својим понашањем допринео настанку штете или да је штета због његовог понашања била већа него што би иначе била. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3209/25 од 11.12.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9307/2024 од 01.10.2018. године)
-Преференције тужених као запослених о будућем руководиоцу у установи у којој су запослене, отворено подржавање једног кандидата за избор руководиоца и изражавање мишљења о досадашњем раду директора, па и на начин који се у случају тужене огледао у јавном изражавању мишљења да тужиља више неће бити директор, представљају дозвољен вид изражавања мишљења и у истом нема елемената противправности који би могли да довести до одговорности за накнаду нематеријалне штете. Ово посебно у ситуацији када је лице која обавља функцију руководиоца дужно да има виши праг толеранције на критику рада, што у конкретном случају изношење мишљења тужених о раду тужиље практично представља. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3409/25 од 24.12.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4145/2019 од 25.09.2025. године)
-Правилно првостепени суд налази да у конкретном случају постоји пасивна легитимација тужене Републике Србије будући да је парцела у сусвојини тужиља ушла у састав насипа и да по својој природи представља водно земљиште. Неосновано је оспоравање пасивне легитимације тужене указивањем да је пасивно легитимисано Јавно водопривредно предузеће ,,Воде Војводине“. Ово из разлога што је наведено јавно предузеће основано Покрајинском скупштинском одлуком о Јавном водопривредном предузећу ,,Воде Војводине“ (,,Службени гласник АПВ“ бр. 4/2013 и 14/2015), ради између осталог, интегралног управљања водним ресурсима на територији АПВ и изградње, одржавања и управљања водним објектима за уређење водотока и заштиту од поплава на водама 1. реда у јавној својини те управљања водним земљиштем у јавној својини. Како је предметна парцела тужиља водно земљиште у јавној својини Републике Србије, тужиље не могу трпети штетне последице пропуста државних органа који нису спровели управни поступак и титуларима стварних права на земљишту, овде тужиљама, исплатили накнаду у висини тржишне вредности земљишта. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2392/25 од 18.12.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1823/2023 од 07.11.2023. године)
-Правилно првостепени суд налази да је тужиоце напао и угризао пас који је у власништву и под надзором тужених, те да су исти одговорни за штету коју су тужиоци претрпели услед уједа пса. Пси као домаће животиње се у објектима породичног становања на подручју насељеног места Сремска Каменица – Поповица, где се догодио штетни догађај, морају држати у ограђеном простору у ограђеној кућици или у одговарајућој кућици везани на ланцу или на продуженој водилици, тако да не могу прићи уличној огради, односно регулационој линији на удаљености од најмање 1м, као и најмање 1м од граница суседних парцела, све сагласно одредбама члана 4 ст. 2 тачка 4 и члана 16 ст. 1 Одлуке о држању домаћих животиња (,,Службени лист Града Новог Сада“ бр. 60/2010...6/2021). Из чињеничног утврђења недвосмислено произилази да пас тужене критичном приликом није био држан на прописан начин, јер је спорном приликом кућа тужене где се пас налазио била необезбеђена, у смислу да је капија од дворишта била отворена, те је пас изашао на улицу и ујео тужиоце. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3401/25 од 24.12.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9412/2023 од 16.09.2025. године)
-Тужени у жалби неосновано наводи да је тужбени захтев преурањен, а да је суд стварно ненадлежан за одлучивање у овој правној ствари. Следом утврђеног чињеничног стања, да је решењем од 09.11.2021. године утврђен престанак пореске обавезе због застарелости права на наплату, те да је тужилац водио поступак пред огранима пореске управе за враћање неосновано наплаћеног износа са којим поступком није успео, следи да је разлог за вођење овог спора заправо поступање тужене, као и да се ради о имовинскоправном захтеву тужиоца који тужилац заснива на одредби члана 210 ЗОО-а, због чега је правилан закључак да у наведеном спору постоји надлежност суда, као и да тужбени захтев није преурањен. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3390/25 од 24.12.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 6746/2025 од 18.09.2025. године)
-Правилно је првостепени суд закључио да није основан приговор застарелости који је истакла тужена. Наиме, одредбом члана 2 Закона о адвокатури је прописано да је адвокатура независна и самостална служба пружања правне помоћи физичким и правним лицима, из чега произилази да адвокати своја потраживања могу остварити у року застарелости који је предвиђен за конкретно потраживање, а како се у конкретном случају ради о исплати, примењује се општи рок застарелости од 10 година из члана 371 ЗОО-а. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1005/22 од 23.12.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 16383/2021 од 08.12.2021. године)
-Евентуални тужбени захтев за исплату се заснива на наводима о извршеним улагањима у туђу непокретност у време трајања брака са сином тужене, а током поступка је утврђено да су радови завршени у пролеће 2006. године, док нема података да ли се тужиља из непокретности иселила до закључења главне расправе. Имајући у виду ове наводе, те да је тужба поднета 21.12.2016. године, потребно је да првостепени суд расправи да ли тужиља тражи исплату по основу стицања без основа који регулишу одредбе чланова 210 ЗОО-а које застарева у року од 10 година сагласно одредби члана 371 ЗОО-а или тражи исплату нужних и корисних трошкова у смислу одредби члана 38 Закона о основама својинскоправних односа, где право држаоца застарева за три године од дана предаје ствари. У том правцу је потребно утврдити и разјаснити да ли тужиља и даље живи у непокретности јер њој у смислу члана 38 Закона о основама својинскоправних односа потраживање нужних и корисних трошкова застарева у року од 3 године од исељења, односно за примену института стицање без основа расправиће чињенице када су тачно завршени радови на адаптацији предметне куће од када се рачуна десетогодишњи рок застарелости потраживања. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2688/25 од 18.12.2025. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 11608/2016 од 30.05.2025. године)
-Дрво чијим је падом причињена материјална штета на возилу тужиоца, само по себи и као такво не представља безусловно опасну ствар, како би се могло закључити из разлога побијане пресуде. Напротив, да би неко дрво самим својим постојањем представљало опасну ствар, неопходно је утврдити да је због својих физиолошких или сличних својстава, под одређеним атмосферским и другим условима евентуално представљало повећан ризик и опасност по људе и имовину у његовој непосредној близини. Иако су током спроведеног поступка изведени докази из којих би се о таквим својствима дрвета могло закључити, првостепени суд не наводи разлоге због којих таква својства дрвета не утврђује, нити наводи због чега евентуално сматра да таква својства нису од утицаја на одлуку о захтеву тужбе. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 7769/21 од 14.01.2026. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10001/2019 од 25.02.2021. године)
-Првостепени суд је правилно одлучио када је ожалбеним решењем тужбу одбацио, правилно закључивши да тужба којом се захтева утврђивање незаконитости и ништавости спроведене јавне продаје у извршном поступку није дозвољена. Другим речима, поступак јавне продаје спроведен по правилима извршног поступка не може се оспоравати посебном тужбом којом би се тражило да се утврди да је таква продаја ништава. Наиме, све евентуалне неправилности и незаконитости у поступку јавне продаје било је могуће исправити само правним средствима предвиђеним у поступку извршења у којем се та продаја врши, у складу са одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу. С друге стране првостепено решење је неправилно у делу којим је одвојено одлучено о предлогу за одређивање привремене мере, тако што што је исти одбијен. Наиме, како је суд претходно одбацио тужбу као недозвољену, није било услова за посебним одлучивањем о предлогу за одређивање привремене мере који је садржан у тужби и који у конкретном случају не егзистира самостално. У ситуацији када је суд одбацио тужбу у целости, суд је на тај начин већ одлучио и о предлогу за одређивање привремене мере који је садржан у тужби, а који је обухваћен одбачајем тужбе. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3456/25 од 23.12.2025. године којим је решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8879/2025 од 29.09.2025. године укинуто у делу којим је одбијен прдлог тужиоца за одређивање привремене мере, док је у осталом делу решење потврђено)
-Дом здравља ,,Нови Сад“ Нови Сад је правно лице са сататусом установе чији је оснивач АПВ, која има више објеката. Објекат Дома здравља ,,Нови Сад“ Нови Сад на адрeси Змај Огњена Вука бр. 19 не представља огранак или самосталну јединицу правног лица (Дома здравља ,,Нови Сад“ Нови Сад). Ординације, одсеци и одељења Дома здравља ,,Нови Сад“ Нови Сад, према Правилнику о огранизацији и систематизацији послова означавају се или именом или адресом (нпр одељење ,,Јован Јовановић Змај“ или одељење у улици Змај Огњена Вука). С обзиром на наведено, првостепени суд је правилно закључио да организациона јединица у саставу Дома здравља ,,Нови Сад“ Нови Сад, која је означена као тужени, нема својство правног лица. Међутим, суд није имао у виду (а о чему води рачуна по службеној дужности) да када означена странка не може да буде странка у поступку, то води одбацивању тужбе, а не одбијању. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 887/25 од 11.12.2025. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1869/2022 од 17.12.2024. године, а тужба одбачена)
-Институт компензације (пребијања) ближе је регулисан одредбом члана 336 ЗОО, према којој норми дужник може пребити потраживање које има према повериоцу са оним што овај потражује од њега, ако ова потраживања гласе на новац или друге замењиве ствари истог рода и исте каквоће, и ако су оба доспела. Истицањем компензационог приговора почиње тећи парница и о том противпотраживању о чијој основаности суд мора донети одлуку. Како је компензациони приговор један од начина престанка обавезе, суд је био дужан да претходно у диспозитиву пресуде одлучи о том приговору, па у зависности од тога, одлучи о основаности или делимичној основаности тужбеног захтева, што је у конкретном случају изостало. Истакнути компензациони приговор има утицај на решење спорног односа међу парничним странкама, јер уколико се он покаже као основан (што је првостепени суд пропустио да расправи), тужбени захтев не може бити усвојен у целости, из ког разлога је побијану пресуду ваљало у целости укинути. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1183/25 од 11.12.2025. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 6943/2023 од 28.01.2025. године)
-Неосновани су жалбени наводи којима се указује да је првостепени суд изашао ван граница своје стварне надлежности и повредио начело поделе надлежности између парничног и оставинског поступка. Правилно је указано да је у оквиру парничног поступка одлучивано о основаности тужбеног захтева за утврђење ништавости даровног уговора, као и о имовинскоправним последицама такве ништавости, што неспорно представља имовинскоправно питање које спада у стварну надлежност парничног суда у смислу члана 1 Закона о парничном поступку. Правилно је даље закључено да би у случају успеха тужилаца спорни новчани износ представљао заоставштину пок. А.А., при чему би усвајање тужбеног захтева имало за последицу обавезивање тужене на исплату тог износа тужиоцима, због чега је о таквом захтеву могуће одлучивати у парничном поступку. Како су тужиоци претходно оглашени за законске наследнике, а потом подношењем тужбе и одређивањем тужбеног захтева јасно изразили вољу да прихвате наследство и изврше деобу спорног новчаног износа између себе, правилно је првостепени суд нашао да је надлежан да расправља и одлучује о овом захтеву. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1470/25 од 17.12.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 36320/2021 од 25.03.2025. године)
-Душевни болови због повреде слободе и права личности представљају јединствен вид штете која обухвата све штетне последице везане за личност оштећеног проистекле из повреде наведених права. У конкретном случају, све утврђене околности не оправдавају досуђење посебне новчане накнаде за претрпљене душевне болове због неоснованог лишења слободе, а посебне за претрпљене душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности, јер су све штетне последице за тужиоца настале у сфери личних неимовинских добара и обухваћене јединственим видом нематеријалне штете, а како то сматра и тужилац диспонирајући захтевом из поднеска од 13.09.2024. године и првостепени суд досуђујући тужиоцу нематеријалну штету за душевне болове због неоснованог лишења слободе, а одбијајући за душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1659/25 од 04.12.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5394/2023 од 25.10.2024. године)
-Околност да бука која потиче од неисправног луфтера узрокује повремено ометање пажње и иритацију код тужиоца као возача предметног возила није довољна за закључак да се ради о знaтнијем недостатку на купљеној ствари. Тужилац је купио возило на коме се после око пет месеци уочио недостатак у луфтеру на левој страни возила, а тај недостатак, према мишљењу вештака као стручног лица, не утиче на функционалност возила, не утиче на употребну вредност возила и поправка се обавља једноставном заменом луфтера за десетак минута, па је правилан закључак првостепеног суда да се ради о незнантном недостатку, какав квалитет му даје и сам вештак. У складу са одредбом члана 52 ст. 11 Закона о заштити потрошача (,,Сл. гласник РС“ бр. 62/14, 6/16 и 44/2018) потрошач не може да раскине уговор ако је несаобразност робе незнатна, што је у конкретном случај, због чега је примарни тужбени захтев правилно одбијен. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 103/25 од 17.12.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10297/2021 од 03.09.2024. године)
-Полазећи од цитираних законских и подзаконских одредби ((чланови 28 и 40 Уредбе о условима испоруке електричне енергије (,,Службени гласник РС“ бр. 107/2005 (важила од 01.01.2006. до 27.07.2013. године) и чланови 156 и 157 Закона о енергетици (,,Службени гласник РС“ бр. 57/11, 80/11 – исправка, 93/12 и 124/12)), Врховни суд налази да је у конкретном случају правилан чињенично-правни закључак другостепеног суда да нема услова за примену института стицања без основа јер нема неовлашћеног коришћења електричне енергије. Ово из разлога јер је чињенично утврђено да је све време (потраживаног периода) предметна стамбена зграда била прикључена на дистрибутивни електроенергетски систем тужиоца, па и након што је истекао период важења решења којим је одoбрено привремено прикључење стамбеног објекта. Није било налога руководиоца тужиоца да се стамбени објекат искључи са дистрибутивног електроенергетског система, иако је тужилац као оператор, односно субјект за пренос односно дистрибуцију електричне енергије био дужан да без одлагања искључи објекат са преносног, односно дистрибутивног електроенергетског система када открије неовлашћено коришћење електричне енергије, како је то било прописано чланом 157 Закона о енергетици и чланом 28 цитиране Уредбе. Како објекат није био искључен, већ напротив све време био прикључен на електродистрибутивни систем, не може се говорити о самовласном прикључењу објекта. Такође, станари зграде су од усељења и добијања решења којим је одобрено привремено прикључење стамбеног објекта на електродистрибутивни систем сами очитавли своја мерна бројила која су била прикључена од стране радника тужиоца након добијања решења од 16.12.2009. године и плаћали електричну енергију по очитаном утрошку председника кућног савета, који је затим прикупљени новац уплаћивао на рачун тужиоцу, а тужилац је периодично уплаћиване износе у укупном износу признао, али као део уплаћеног дуга по основу неовлашћеног коришћења електричне енергије. Супротно наводима ревизије, периодичне уплате на име утрошене електричне енергије не могу се сматрати признањем дуга по основу неовлашћеног коришћења енергије у смислу члана 387 ст. 2 ЗОО-а јер се не ради о истим основама дуга. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 17593/2023 од 25.06.2025. године којом је одбијена као неоснована ревизија против пресуде Апелациног суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2694/2022 од 22.02.2023. године, а којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 13106/2020 од 12.09.2022. године)
-Институт сусвојине регулисан је одредбом члана 13 Закона о основама својинскоправних односа. Према овој одредби сусвојина постоји када на неподељеној ствари више лица има право својине, али тако да је део сваког титулара својине одређен сразмерно целини. У смислу одредбе члана 14 Закона о основама својинскоправних односа, сувласник има право да сувласничку ствар држи и њоме се користи заједно са осталим сувласницима сразмерно свом уделу, не повређујући права осталих сувласника. Из ове одредбе произилази да без споразума са осталим сувласницима ниједан од сувласника не може имати искључиво државину сувласничке ствари. Напротив, сувласници се у односу на целу сувласничку ствар појављују као судржаоци у смислу члана 70 ст. 4 истог закона. Уколико сувласничку ствар држи само неки од сувласника остали сувласници су овлашћени да захетвају да им се ствар преда у судржавину (члан 43 истог закона). Како из чињеничног утврђења несумњиво следи да је тужени, као један од сувласника држалац и корисник предметне непокретности у целости, правилно га првостепени суд обавезује да предметну непокретност преда тужиљи у супосед спрам њеног сувласничког удела (траженог обима правне заштите). Ово због тога, што сваки сувласник има идеални део на свакој честици заједничке ствари и право државине, док се међу сувласницима не уреди начин коришћења заједничке непокретности (члан 141 Закона о ванпарничном поступку) или деоба ствари (члан 148 Закона о ванпарничном поступку). До правоснажности овакве одлуке у ванпарничном поступку парничне странке могу тражити судску заштиту. Имајући у виду смисао института сусвојине и да сваки од сувласника има идеални део на свакој од честица заједничке ствари, неосновано се тужени у жалби позива да је усвајањем тужбеног захтева његово право сувласништва угрожено имајући у виду да је његов удео у ствари већи. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2708/25 од 13.11.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2630/2024 од 20.06.2025. године)
-Уговорање променљиве каматне стопе са нејасном и непотпуном формулацијом у погледу начина одређивања висине уговорене камате противно је начелима савесности и поштења, као и равноправности уговорних страна па као такво није допуштено, јер је противно принудним нормама облигационог права из чл. 46, 47 и 50 ЗОО. Омогућавање једностране измене каматне стопе и то само на по основу пословне политике банке, корисника кредита као другу уговорну страну доводи у неравноправан положај. Наводи жалбе да је тужени знао и могао знати да се актима банке каматна стопа мења само у складу са тржишним променама на домаћем финансијском тржишту и у мери тих промена, а ради покривања ризика који се нису моглу предвидети у тренутку закључења уговора о кредиту, те да то искључује свако произвољно мењање каматне стопе од стране банке не могу се прихватити, јер процену тржишних промена и ризика у вези са истим врши банка, што управо подразумева могућност произвољног мењања каматне стопе од стране банке. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2285/20 од 12.11.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1209/2016 од 12.12.2019. године)
-Имајући у виду да је тужени регистровани купац електричне енергије на датој адреси, те да је несумњиво утврђено да су на бројилу биле оштећене државна и дистрибутивна пломба, то у конкретном случају постоји неовлашћено коришћење електричне енргије у складу са чланом 40 тачка 4 Уредбе о условима испоруке електричне енергије(,,Службени гласник РС“ бр. 107/2005), који се односи на коришћење електричне енергије преко мерног уређаја на коме је купац оштетио пломбе испоручиоца односно овлашћене организације. Не може се прихватити став првостепеног суда да је на тужиоцу био терет доказивања чињенице да је тужени лично оштетио пломбе на предметном бројилу. Управо супротно, у ситуацији када је из изведених доказа несумњиво утврђено да су на бројилу на коме се тужени води као регистровани купац оштећене пломбе, терет доказивања чињенице да је пломбе оштетило неко друго лице, био је на туженом. Тужени међутим током поступка, осим паушалних навода да он лично није оштетио пломбе и да је бројило доступно било коме, није предложио било какве доказе из којих би се утврдило да су пломбе оштећене од стране других лица. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 10795/21 од 04.11.2025. године којом је делимично преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 28297/2020 од 24.05.2021. године)
-Без основа је жалбени навод туженог о недопустивости прихватања чињенице од стране суда да је део зараде тужиоцу био исплаћиван у готовини, ,,на црно“. Првостепени суд је правилно утврдио да је тужилац, поред минималне зараде која му је исплаћена преко рачуна, примао и додатни део зараде на руке, што је већ правоснажно утврђено пресудом, а чињеница утврђена правоснажном пресудом не може се поново доказивати нити доводити у питање у другом поступку између истих страна. Поред тога, суд није везан искључиво формално-књиговодственим приказом зарада, већ је у обавези да утврди стварно остварену зараду, јер институт ренте служи управо накнади стварне, а не књиговодствене евидентиране изгубљене зараде. Познато је да у Републици Србији значајан број послодаваца исплаћује део зараде преко рачуна, а део у готовини, и суд је у обавези да реалност таквих односа утврђује на основу доказа. Супротно тумачење би водило неправичној последици да радник који је фактички зарађивао више буде трајно оштећен у погледу накнаде штете само зато што је послодавац незаконито поступао. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2968/25 од 19.11.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2969/2024 од 30.06.2025. године)
-Један од разлога због кога је првостепени суд одбио предложено саобраћајно-техничко вештачење јесте кривична пресуда за кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја која је изречена возачу путничког возила које је било учесник горе описане саобраћајне незгоде. Међутим у конкретном случају спорна је грађанскоправна одговорност која је шира од кривичне одговорности, услед чега кривична пресуда у парничном поступку дејствује као правна чињеница и представља један од елемената чињеничног стања. То значи да чињеница да је у кривичном поступку донета правоснажна пресуда, којом је утврђена кривична одговорност, не ослобађа парнични суд обавезе да утврди све релевантне околности које се односе на настанак штетног догађаја, а које су релевантне са аспекта грађанскоправне одговорности. Поред тога наведене околности су до значаја и за одлуку о изјављеном приговору подељене одговорности, који је материјалноправни приговор, па је за одлуку о истом нужно потпуно и правилно утврдити чињенично стање. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1885/25 од 23.10.2025. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2236/2024 од 14.04.2025. године)
-Остало је нејасно, односно неутврђено, када и у погледу којих радова је тужиља истицала примедбе, затим, да ли је реч о видљивим или скривеним недостацима, или је истицала примедбе да радови нису до краја изведени, што је од значаја за примену одредби члана 614 и 615 ЗОО, јер је обавештење наручиоца радова о нађеним недостацима било у квалитету, било у количини изведених радова или употребљеног материјала, основни услов да би наручилац могао да оствари своје право према извођачу радова по основу његове одговорности за недостатке. Наведено обавештење мора да буде конкретно, тако да из њега јасно произилази у чему се недостаци састоје. У том смислу, било је потребно ценити и да ли се из понашања тужиље могло закључити да она прихвата тако извршене радове и поред недостатака за које тврди да их је указала, односно ценити чињеницу да је вршила плаћања након сваке завршене етапе у складу са износима наведеним у понудама, како то сама тврди. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1608/25 од 30.10.2025. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2850/2022 од 30.01.2025. године)
-Тужени су током поступка указивали да је истекао рок за истицање недостатка, док првостепени суд, позивајући се на члан 37 ЗОО-а налази да је приговор застарелости неоснован. Овакав правни закључак првостепеног суда се не може прихватити као правилан, с обзиром на то да је о спорној чињеници првостепени суд одлучивао погрешном применом материјалног права због чега је чињенично стање остало непотпуно утврђено. Наиме, у конкретном случају не ради се о институту застарелости потраживања, већ се ради о законом прописаном року за остваривање права тужиље као наручиоца посла из правног односа који има правну природу уговора о делу, у случају постојања недостатка. Стога се поводом предметних недостатака има просуђивати применом цитираних одредби чланова 614, 615 и 616 ЗОО из којих следи да након извршене примопредаје, наручилац може остварити своја права на основу материјалних недостатака (захтев за отклањање недостатка, за снижење цене односно за накнаду штете) уз услов да предузме две радње, прво да о недостацима благовремено обавести посленика и друго, да благоворемено подносе тужбу уколико неодстаци ни након обавештења не буду отклоњени. Изостанак утврђења чињенице да ли је тужиља као наручилац радова, благовремено известила туженог о уоченим недостацима на наведеним радовима, онемогућило је испитивање да ли је тужиља одржала своје право на накнаду штете (које потражује у овом спору) или је наступила материјална преклузија (губитак самог права) пре подношења тужбе. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1608/25 од 30.10.2025. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2850/2022 од 30.01.2025. године)
-Приходи из зараде су само један од критеријума код утврђивања удела у заједничкој имовини. Имајући у виду утврђене чињенице, које је суд правилно ценио, да су парничне странке више од 30 година живели у брачној заједници, да имају двоје заједничке деце, да је тужиља све време била у радном односу и остваривала приходе, неко време је паралелно и студирала, те да је истовремено током трајања брака обављала кућне послове, односно пеглање, кување, спремање, као и да је тужени током пар година брака био запослен, да је наставио ,,приватно“ да ради у својој радионици послове у вези беле технике и електроинсталација и тако остваривао приходе, да је узимао земљу у аренду, бавио се черупањем пилића и лично се анагажовао око предметних непокретности, а да су заједно водили бригу о деци, дворишту, башти и гајили живину, то је правилан закључак првостепеног суда да су удели странака у заједничкој имовини једнаки. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1747/25 од 30.10.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4550/2022 од 03.12.2024. године)
-За оцену радног доприноса супружника приликом стицања заједничке имовине у заједници живота супружника од значаја је не само рад који даје непосредне финансијске/економске ефекте (непосредно доноси приходе) већ и индиректан допринос, рад који доприноси одржавању стечене имовине и старању о истој, као и рад у кући, домаћинству, те старање о деци. Чињеница која током поступка није била спорна, да су приходи туженог били већи од прихода тужиље, није од утицаја на другачију одлуку, јер приходи из зараде су само један од критеријума код утврђивања удела у заједничкој имовини, али нису једини. Управо је то разлог што руком писана евиденција (осим што је садржински потпуно нејасна) и економско-финансијско вештачење које је тужени предложио управо на околност њихових прихода као већег доприноса у стицању заједничке имовине током брака са тужиљом, сами по себи нису од утицаја на одлуку о висини удела, па исправно као докази нису прихваћени, односно су одбијени. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1747/25 од 30.10.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4550/2022 од 03.12.2024. године)
-Пазећи по службеној дужности на правилну примену материјалног права по жалби туженог, овај суд налази да је првостепени суд погрешно применио одредбу члана 177 Породичног закона када је утврдио да непокретности чине заједничку стечену имовину парничних странака и утврдио њихове сувласничке уделе у тој заједничкој имовини. Одредбом члана 1 Закона о основама својинскоправних односа прописано је да се право својине стиче на покретним и непокреним стварима, а одредбом чл. 47 ст. 1 прописано је да право својине престаје пропашћу ствари. Из наведене законске одредбе произилази да ствар на којој се тражи утврђење права својине мора постојати у тренутку постављања таквог захтева и доношења одлуке. Како су непокретне ствари по својој природи трајно везане за земљиште и не могу се премештати без повреде њихове суштине, а током првостепеног поступка је на несумњив начин утврђено да су у природи на парцели помоћни објекти 2 и 3 (чардак и шупа који су постојали поред бабине куће) потпуно уклоњени, то је погрешно првостепени суд усвојио захтев у том делу, имајући у виду да су рушењм ових објекта ови објекти престали постојати као непокретност (што последично води престанку права својине на објекту и њихово брисање из јавне евиденције). (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1747/25 од 30.10.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4550/2022 од 03.12.2024. године)
-Сходно члану 222 Закона о наслеђивању одговорност наследника за дугове оставиоца условљена је вредношћу наслеђене имовине, тј да је вредност наслеђене имовине већа од дуговања. Према правилима о терету доказивања за одговорност наследника за дугове оставиоца, дужност је повериоца, у овом случају тужиоца, да докаже да је тужени правни следбеник, наследник оставиоца, а то да ли је тужени наследио имовину оставиоца у вредност која покрива висину потраживања, ствар је доказивања туженог у парници, а не тужиоца, како то погрешно сматра тужена. О висини вредности наслеђене имовине и вредности оставиочевих дугова, суд не пази по службеној дужности, већ само по приговору наследника. Дакле терет доказивања ове чињенице је био на туженој у смислу члана 223 ст. 3 ЗПП-а, те је једино износ који је предмет овог спора од правног значаја код оцене евентуалне исцрпљености висине наслеђеног и одговорности за дугове оставиоца, због чега жалбени навод тужене који се тичу тога да су укупна дуговања оставиоца већа од наслеђене имовине, немају значај битних чињеница које би водиле другачијој одлуци у овој парници, јер су општег карактера, већ евентуално могу бити само предмет оцене у извршном поступку, с обзиром да оног тренутка када се исцрпи наслеђена имовина у извршном поступку, престаје одговорност тужене као наследника за обавезе оставиоца. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 94/24 од 06.11.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 739/2022 од 26.10.2023. године)
-Да би суд могао да одреди привремену меру ради обезбеђења неновчаног потраживања, потребно је да буду кумулативно испуњена два услова и то: прво, да тужиоци учине вероватном постојање свог потраживања и друго, да постоји опасност да ће без привремене мере испуњење њиховог потраживања бити осујећено или знатно отежано или да ће бити употребљена сила или настати ненадокнадива штета (опасност по потраживање), при чему нису дужни да докажу опасност по потраживање ако учине вероватним да извршни дужник, овде тужена, може због привремене мере претрпети само незнатну штету или да потраживање треба да се испуни у иностранству. У случају привремене мере за обезбеђење неновчаног потраживања, довољно је да постоји објективна опасност да ће се остваривање потраживања осујетити или знатно отежати. За оцену испуњености другог законског услова за одређивање предложене привремене мере, опасност по потраживање, супротно ставу првостепеног суда, тужиоци нису били у обавези да учине вероватним које је конкретне радње предузимала тужена како би осујетила доспело потраживање тужилаца, што би били у обавези да се ради о новчаном потраживању. Како се у конкретном случају предлогом за одређивање привремене мере обезбеђује неновчано потраживање, то је довољно да се ова опасност објективно претпоставља, у контексту односа овде парничних странака. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3356/25 од 05.11.2025. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2619/2025 од 12.09.2025. године)
-Када је тужилац организација за осигурање која је исплатила накнаду штете свог осигураника трећим лицима, тада она има право избора месно надлежног суда по тужби против штетника, тако што ће исту поднети суду који је опште месно надлежан (чл. 39 ст. 1 ЗПП) или пак суду који је био надлежан применом члана 44 ст. 1 и 3 ЗПП-а. Ово стога што је за тужиоца штетна последица на његовим средствима наступила у месту у коме је његово седиште, односно у коме се води његов пословни рачун. С обзиром на изнето потребно је да се приликом поновног одлучивања утврди где је наступила штетна последица по тужиоца с обзиром на његово седиште, односно место у коме се води пословни рачун са кога је извршена исплата осигуранику, те да након тога правилном применом материјалног права донесе нову одлуку о истакнутом приговору месне ненадлежности. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4337/25 од 30.10.2025. године којим је укинуто решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 35487/2021 од 19.02.2022. године)
-Жалбом се наводи да извод из Матичне књиге умрлих, јавна исправа коју је издала Румунија, није оверена у складу са Хашком конвенцијом о укидању потребе легализације страних јавних исправа, нити је издата на двојезичном међународном обрасцу у складу са међународним уговорима. Међутим, између Републике Србије и Румуније на снази је билатерални Уговор о правној помоћи којим је чл. 47 предвиђено да се јавне исправе које је саставио или издао орган или службено лице једне стране уговоренице, у границама своје надлежности, ако су снабдевене службеним печатом и потписом, могу без оверавања или легализације употребити пред органима друге стране уговоренице, те да се наведено односи и на преписе јавних и приватних исправа које је оверио надлежни орган или службено лице. Имајући у виду наведено, нису прихватљиви наводи жалбе да се достављени извод Матичне књиге умрлих не може користити у овом поступку. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2225/25 од 05.11.2025. године којим је потврђено решење о прекиду поступка Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7288/2023 од 13.02.2025. године)
-По оцени Врховног суда, вежбање на трамболини код туженог и то конкретно вежбање технике салта, приликом чијег извођења се тужилац повредио, представља активност и радњу на опасној ствари од које потиче повећана опасност од штете, односно повећана могућност повређивања. Млт. тужилац који је први пут био код туженог, критичном приликом се обратио тренеру са молбом да га упозна са правилима извођења салта унапред, који га је упозорио на правилно држање руку приликом извођења таквог захвата. Тужилац је приликом извођења салта подигао руке увис на начин како му је тренер показао, али је по завршетку салта, односно дочеку на ноге, глава тужиоца у пределу зуба ударила у ноге тужиоца, јер ноге нису биле спуштене, а према утврђеном чињеничном стању о положају држањa главе и ногу приликом доскока унапред није био упозорен. Извођење салта унапред у конкретном случају, посебно увежбавањем нове технике за тужиоца, представља делатност са повећаним ризиком за настанак штете, па за штету проузроковану повређивањем тужиоца одговара тужени у смислу чл. 173 и 174 ЗОО, по правилима објективне одговрности за штету у чијој организацији и под чијим надзором се ова вежба одвијала. Околности конкретног случаја под којима је дошло до повређивања тужиоца не указују да је штета коју је тужилац спорном приликом претрпео разултат уобичајених опасности и ризика, већ последица изостанка адекватне процене и упуства тренера да тужилац на безбедан и правилан начин уради салто унапред на трамболини као опасној ствари, а све у циљу обезбеђивања његове сигурности и спречавања настанка повреде. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 2169/2024 од 12.03.2025. године којом је преиначена пресуда Апелациног суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1962/2023 од 26.10.2023. године и којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П 4663/2022 од 11.05.2023. године)
-Тужилац који је предметну парцелу стекао уговором о доживотном издржавању у току 2016. године тврди да је оглашавао продају парцела, али да су купци одустајали од куповине по сазнању за планирану намеру предметних парцела. Тужиоцу као власнику у таквој ситуацији је повређено право на мирно уживање имовине и за то му припада право на накнаду, а у ком обиму и висини процењује се у зависности од околности случаја, а нарочито имајући у виду намену ствари, начин на који је земљиште коришћено до доношења планског акта, а на који начин након доношења планских аката и у којој мери је такав начин коришћења ускраћен или ограничен. Ове чињенице, као и висину накнаде због евентуалног ограничења права својине на мирно уживање доказује тужилац у складу са правилом из члана 231. ст. 1 ЗПП. (решење Врховног суда посл. бр. Рев 24978/2023 од 10.09.2025. године којим су укинуте пресуда Апелациног суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1898/2023 од 06.07.2023. године и пресуда Основног суда у Новом Саду П 7402/2022 од 15.05.2023. године)
-Имајући у виду околности случаја и то да је возилом управљало лице под дејством алкохола које се, према чињеничном утврђењу, није придржавало прописа, али да је тужиља пристала да се вози аутомобилом којим је управљало алкохолисано лице, да није била везана сигурносним појасом, да је скочила на возача у намери да она преузме управљање возилом, а он изгубио контролу и слетео са коловоза, налетео на бандеру и потом ударио у дрво и кућу, те је тужиља испала из возила и задобила тешке телесне повреде опасне по живот, правилно је другостепени суд применом одредбе чл. 192 ст. 1 ЗОО утврдио њено учешће у настанку штете од 70 %. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 18929/2024 од 31.07.2025. године којом је одбијена као неоснована ревизија против пресуде Апелациног суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3656/2023 од 05.06.2024. године, а којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7351/2022 од 18.10.2023. године)
-Конституисање стварне службености, у смислу одредбе члана 53 ст. 1 Закона о основама својинско-правних односа подразумева одређивање трасе проласка пута у тачно одређеним мерама и границама, у складу са начелом рестрикције које налаже обавезу његовом титулару да повласно добро користи на начин којим штеди, незнатно терети, не отежава и не наноси прекомерну штету послужном добру (начело поштеде послужног добра). У конкретном случају, тужиља је била дужна да наведе мере и границе у којима намерава да користи парцелу тужених за пролаз до своје парцеле, јер је то нужно за конституисање стварне службености, а није тако поступила, па је првостепени суд њен тужбени захтев правилно одбио. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 3862/2025 од 19.03.2025. године којом је преиначена пресуда Апелациног суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1695/2024 од 24.10.2024. године и којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П 6773/2022 од 29.01.2024. године)
-У време теретног стицања 2005. године спорна парцела је већ била фактички приведена планираној јавној намени за саобраћајну површину и коришћена је од стране неограниченог броја трећих лица. Земљиште је фактичким путем постало добро у општој употреби у јавној својини туженог Града (члан 10 ст. 2 и 10 Закона о јавној својини), па је на тај начин престало право приватне својине ранијег власника, који је стекао право да тражи накнаду за одузето земљиште. Земљиште које је постало добро у општој употреби не може бити предмет промета (члан 16 Закона о јавној својини). Чињеница да је правни претходник тужиоца закључио уговор о купопродаји тог земљишта, као и да је тужилац по правном основу наслеђа стекао својину, не даје му право да ретроактивно оствари накнаду по основу фактичке експропријације. Ранији власник купопродајним уговором од 15.08.2005. године није правном претходнику тужиоца уступио потраживање накнаде у смислу члана 436 ст. 1 ЗОО-а, па тужилац ни по том основу не може истицати имовинскоправни захтев. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 22690/2024 од 27.11.2024. године којом су преиначене пресуда Апелациног суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3110/2023 од 22.02.2024. године и пресуда Основног суда у Новом Саду П 41452/2021 од 29.05.2023. године)
-Погрешна је правна квалификација суда да се у конкретном случају ради о заједничкој имовини стеченој током трајања брачне заједнице парничних странака и да се на конкретну правну ситуацију требају применити одредбе Породичног закона које уређују стицање и деобу заједничке имовине. Од релеватних чињеница утврђено је да су парничне странке биле у браку од 1985. до 1997. године и да су у периоду од 1989. до 1997. године када је тужилац напустио заједницу живота они улагали у непокретност која је била у власништву родитеља тужене. Тако су они у постојећи таван извршили улагање и направили један комплетно опремљен и функционалан стан. Бивши супружници нису створили својим радом нову ствар, већ су улагали у туђе и у већ постојећу имовину која је била у власништву родитеља тужене, а која је потом по правном основу наслеђивања прешла у својину тужене и њене рођене сестре. Тужена је заједно са сестром стекла право својине на непокретности по правном основу наслеђивања, а не по правном основу изградње нове ствари са тужиоцем (стицањем нове ствари у заједници) у ком би једино случају ова имовина могла представљати њихову заједничку имовину стечену у току трајања брака. Будући да се ради о увећању вредности имовине родитеља тужене погрешан је закључак да се ради о заједничкој имовини супружника, која је регулисана одредбом члана 171 ст. 1 Породичног закона. Како су парничне странке улагале у туђе, захтев за утврђење права својине мора обухватити власнике непокретности што су били рдоитељи тужене, односно потом њихове законске наследнике, а што су према стању упису тужена и њена рођена сестра. Будући да тужбом није обухваћена сестра тужене, која је заједно са туженом нужни и јединствени супарничар за својински захтев, постоји непотпуна пасивна легитимација, због чега је тужбени захтев у том делу правилно одбијен. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3397/24 од 18.09.2025. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 25046/2021 од 23.09.2024. године)
-Сагласно одредби члана 196 Породичног закона у конкретном случају на имовинске односе супружника који нису предвиђени тим законом имају се применити одредбе прописа којима се уређују својинскоправни односи и прописа којим се уређују облигациони односи. Тужиочев захтев за исплату заснива се на чињеницима о извршеним улагањима у туђу непокретност у време трајања брака са туженом, који је брак фактички престао 1997. године када се тужилац иселио из непокретности. Имајући у виду да је тужба поднета 2021. године, овакав захтев за исплату је застарео било да се ради о потраживању висине нужних и корисних трошкова у смислу одредби члана 38 Закона о основама својинскоправних односа где право држаоца застарева за три године од дана предаје ствари, било по одредбама члана 210 ЗОО-а које регулишу стицање без основа које застарева у року од 10 година сагласно одредби члана 371 ЗОО-а. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3397/24 од 18.09.2025. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 25046/2021 од 23.09.2024. године)
-Законом о облигационим односима није прописана обавезна писана форма уговора о уступању потраживања. У случају када је тај уговор закључен у писаној форми, потписи уговарача не морају бити оверени од стране јавног бележника, али не постоји сметња нити непремостиве препреке да се изврши овера потписа на том уговору и тако обезбеди исправа предвиђена као доказ у поступку извршења пренетог потраживања. Пријемник потраживања увек може од уступиоца тражити да изврши законску обавезу предаје исправе о дугу, а такође може обезбедити и исправу у писаној форми којом доказује прелаз потраживања са уступиоца на њега, и тако створити услове да поднесе предлог за извршење јавном извршитељу. У супротном, потпуно би се обесмислиле одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу које се односе на наплату новчаних потраживања из комуналних и сродних делатности и циљ који се желео постићи тим законским решењем – растерећењем судова од ове врсте спорова. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 12067/21 од 10.09.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1178/2020 од 17.07.2020. године)
-Неосновани су жалбени наводи којима се истиче да је погрешно примењено материјално право, односно да првостепени суд погрешно тумачи одредбе члана 12 Закона о облигационим и основама својинско-правних односа у ваздушном саобраћају. Наиме, тачно је да наведеним Законом није изричито прописано да путници у случају кашњења лета имају право на накнаду штете, с обзиром да чл. 11 наведеног Закона не упућује на одредбу члана 12 истог Закона. Међутим, закон није искључио право на накнаду штете код кашњења лета, те је првостепени суд правилно тумачио одредбе наведеног Закона, тако да се поштује стандард да се ситуације које су сличне по својим последицама не третирају различито, осим ако је то објективно оправдано, те да је циљ закона заштита права путника током ваздушног путовања на једнак начин, тако да се успостави њихов једнак положај, па самим тим и право на накнаду штете, у случају када се путници нађу у упоредиво сличним ситуацијама. Сходно томе, насупрот жалбеним наводима, положај путника, овде тужиоца, се може упоредити са положајем путника којима је лет отказан, зато што су последице у оба случаја истоветне, имајући у виду да је дошло до губитка времена и да стога има услова за примену чл. 11 наведеног Закона. Законска права путника чији је лет отказан, прописани су у члану 13 Закона о облигационим и основама својинско-правних односа у ваздушном саобраћају. Наведени члан, између осталог предвиђа право на накнду штете од стране авио-превозника у складу са чл. 12 истог Закона, с тим да се право на накнаду штете не остварује према наведеној одрдби, само ако су путници били благовремено обавештени о отказивању лета. Стога се кашњење лета може уподобити наведеној ситуацији, зато што није могуће задовољити први критеријум о обавештењу, који представља услов за накнаду штете, а други критеријум за накнаду је време доласка предвиђено по реду летења и путник код отказивања има право на накнаду штете, уколико има губитак од 3 часа. У конкретном случају, ради се о упоредивом критеријуму, те стога и путници, којима је лет каснио и који трпе временски губитак у истом трајању, као путници којима је лет отказан, имају право на накнаду штете. Како је тужилац имао укупан губитак времена због кашњења авиона у трајању од 9 сати и 25 минута, правилно је одлучено када је тужбени захтев усвојен, насупрот жалбеним наводима. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 10896/22 од 16.10.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 53316/2021 од 27.05.2022. године)
-Приликом одлучивања о праву власништва тужиоца на саграђеним објектима треба имати у виду да и нелегализовани грађевински објекти имају своју употребну вредност, због чега могу бити предмет права својине и уживати судску заштиту, која припада власнику до легализације или рушењу тог објекта на основу одлуке надлежног органа, јер у супротном, када се такав објекат не би третирао као предмет власништва, градитељ би био лишен грађанскоправне заштите. Због тога се и на овако подигнутим објектима може утврђивати право својине. Судском одлуком се само уређује својински однос између парничних странака у односу на предметну непокретност – изграђене објекте, при чему одлука о праву својине на објектима не утиче на статус објеката као бесправно изграђених као и на њихову даљу судбину са становишта прописа о грађењу, нити тужилац, чије се право својине утврђује на саграђеним објектима – породичној стамбеној згради и помоћним објектима – гаражи са шупом стиче аутоматски право коришћења и власништва на грађевинском земљишту с обзиром на то да је за то потребно да се испуне одређени законски услови. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 361/25 од 05.06.2025. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2944/2024 од 23.04.2024. године)
-Правилно је првостепени суд мимоишао извођење доказа саслушањем сведока, који доказ је предложио тужени, који је и обавезан да, сходно одредби члана 253 ст. 3 ЗПП, сведока обавести о месту, дану и часу одржавања рочишта на коме је предвиђено извођење доказа њеним саслушањем, будући да се достава позива за наведену сведокињу већ једном вратила као неуручена, а да је тужени навео да има сазнања да се она налази у иностранству. Како тужени наведену сведокињу није известио о заказаном рочишту нити је образложио из којих разлога то није учинио, већ је одлуку о извођењу тог доказа препустио суду, правилно је првостепени суд одлучио да извођење доказа саслушањем те сведокиње мимоиђе, налазећи да би њено поново позивање довело до неоправданог одуговлачења овог парничног поступка и стварања непотребних трошкова, а да је са друге стране, изведеним доказима, чињенично стање у довољној мери расправљено. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1112/25 од 13.06.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7884/2023 од 29.01.2025. године)
-У конкретном случају, извршни поступак је био окончан закључком о намирењу од 07.10.2019. године, којим је констатовано да је на дан доношења закључка износ дуга од 1.713.444,68 динара намирен, те да се поступак закључује. Дакле, пре подношења тужбе ради утврђења недопустивости извршења извршни поступак је окончан. Тужилац је приговор трећег лица поднео 23.10.2019. године, након окончања извршног поступка, услед чега је исти одбачен као неблаговремен. Тужилац као треће лице нема законске услове за подношење предметне тужбе након окончања извршног поступка и предузете последње радње у извршном поступку. Извршни поступак био је окончан и у моменту подношења приговора трећег лица, у моменту одлучивања о њему од стране јавног извршитеља, као и у време подношења тужбе. Стога је првостепени суд, по налажењу овог суда, иако је правилно утврдио чињенично стање, погрешно применио материјално право када је усвојио примарни тужбени захтев с обзиром да за усвајања таквог захтева нису постојали законски услови. Тужилац у овом поступку није тражио утврђење права својине, већ се његов захтев односио на утврђење недопустивости извршења, за шта, како је претходно наведено, није било заонских услова јер је извршни поступак био окончан у моменту подношења приговора и у време подношења тужбе. Како нису испуњени услови за утврђење недопустивости извршења, тако нису ни за враћање примљеног у извршном поступку по правилима стеченог без основа, те је утолико првостепена пресуда преиначена на начин наведен у изреци. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 518/25 од 08.10.2025. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3235/2024 од 20.09.2024. године)
-Тужилац је био овлашћен да потражује динарску противвредност дуга у страној валути, као и законску затезну камату обрачунату на износ потраживања у страној валути, која се затим исплаћује у динарима, у складу са Законом о затезној камати. На правилност побијане одлуке не утиче ни чињеница што је у изреци исте наведено да тужиоцу припада законска затезна камата ,,сходно Закону о затезној камати“, без навођења садржине члана 4 наведеног закона, јер је суд правилно означио пропис који представља правни основ за обрачун камате. Није било потребно у изреци цитирати конкретну законску норму, будући да Закон о затезној камати у целини представља ваљан правни основ, а изрека је довољно јасна и извршива. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 304/25 од 25.09.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 39383/2021 од 14.11.2024. године)
-Из списа предмета и изведених доказа произилази да је тужилац био запослен на основу уговора о раду на одређено време, почев од 12.12.2017. године, као и да је био привремено пријављен на адресу у Словенији, те осигуран по основу пензијског, инвалидског и здравственог осигурања у периоду од 12.12.2017. до 12.12.2018. године. Дакле несумњиво је утврђено да је трајање радне дозволе, као и периода пријаве боравишта и осигурања, било ограничено на једну годину. Како се датум почетка осигурања поклапа са датумом закључења уговора о раду, то у недостатку доказа о другачијем договору тужиоца и његовог послодавца, произилази да је уговор о раду био закључен управо за период важења радне дозволе, дакле на једну годину. Тужилац током поступка није пружио доказе који би указивали да би му радна виза и пријава осигурања били продужени и да није био лишен слободе, нити да је постојао извесан основ да би радни однос наставио да траје и након истека наведеног периода. Стога тужиоцу не припада накнада изгубљене добити за време након 12.12.2018. године, када му је престало важење привремене дозволе боравка у Словенији и осигурања по основу рада. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1236/25 од 08.10.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7757/2023 од 14.01.2025. године)
-Навод жалбе да тужена није у поседу предметних станова јер их користе трећа физичка лица, није од утицаја на њену обавезу плаћања трошкова заједничког одржавања. Сходно члану 63 Закона о становању и одржавању зграда, власник посебног дела зграде дужан је да учествује у трошковима текућег и инвестиционог одржавања заједничких делова зграде, без обзира на то да ли тај посебан део користи лично или га је уступио другом лицу. Само власништво на посебном делу зграде предствља правни основ за настанак ове обавезе, те је ирелевантно ко фактички користи стан. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1767/25 од 02.10.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8597/2024 од 06.03.2025. године)
-Одлуке скупштине стамбене заједнице доносе се већином гласова власника посебних делова зграде, као у конкретном случају, и оне су обавезујуће за све власнике, без обзира на то да ли су присуствовали седници или не. Према томе, евентуално непостојање сагласности Републике Србије за предузимање посла инвестиционог улагања не ослобађа је обавезе плаћања дела трошкова који на њу пада. Тужена надаље указује да је управник био у обавези да предузме мере за исељење лица која користе спорне станове. Сходно члану 77 Закона о становању и одржавању зграда управник може, али није обавезан да предузме мере ради заштите заједничке имовине. Са друге стране, власник посебног дела је тај који треба да обезбеди да се његова својина користи у складу са законом и да сам предузима одговарајуће правне радње према трећим лицима. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1767/25 од 02.10.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8597/2024 од 06.03.2025. године)
-У конкретном случају, туженима није дата прилика да се изјасне о преиначењу, нити су били у позицији да се упусте у расправљање, јер су поднесак са прецизираним захтевом добили заједно са побијаним решењем. Дакле, првостепени суд је морао, а пре него што је донео побијано решење којим се огласио стварно ненадлежним, да достави поднесак туженима, омогући им право на расправљање и потом у зависности од њиховог изјашњења, да одлучи и о дозвољености коначног преиначења саме тужбе, па потом тек и да утврди вредност предмета спора и огласи се стварно ненадлежним, а што је првостепени суд пропустио да уради. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2890/25 од 02.10.2025. године којим је укинуто решење о стварној ненадлежности Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2121/2024 од 08.07.2025. године)
-Изведени докази не указују на оправданост опстанка спорног уговора о доживотном издржавању. Погрешан је закључак да је у тужена у свему извршавала своје обавезе из уговора о доживотном издржавању. Тачно је да је тужена, као давалац издржавања, примаоцу издржавања указивала одређену пажњу, уважавање и разумевање, али потребе примаоца издржавања су биле и обезбеђење одговарајућих услова за становање, храну, одећу и обућу, као и негу одговарајућу његовом здравственом стању и старосном добу. Тужена није према обавезама из уговора омогућила примаоцу издржавања пристојан живот (како је то у уговору наведено), јер је стан сада пок. А.А. и даље био неуредан, он је сам набављао намирнице и спремао сам себи храну, а тужена га није водила код лекара када му се погоршало здравствено стање, већ су то чиниле тужиља и њена ћерка, које су и биле у стану у тренутку смрти примаоца издржавања. Према томе, тужена није омогућила пок. А.А. пристојан живот у смислу члана 1 предметног уговора, а у томе није била спречена од стране тужилаца. Чињеница да је тужиља вратила туженој износ за сахрану сада пок. А.А. не указује на другачији закључак о испуњавању обавеза тужене и за опстанак спорног уговора, јер остале обавезе из уговора није извршавала на начин како је у уговору одређено. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 20996/2024 од 09.07.2025. године којом је преиначена пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3681/2023 од 11.01.2024. године, а којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П 7158/2023 од 25.10.2023. године)
-Да би стекао право да захтева од налогодавца исплату накнаде посредник мора најпре извршити своје обавезе, а које сходно члану 2 предметног уговора о посредовању јесу да се ангажује на проналажењу одговарајуће прилике за закључење уговора о купопродаји и да укаже на све могућности проналажења најбољег продавца, уз најповољнију цену, омогући разгледање непокретности, обезбеди адвоката за оверу и сачињавање уговора, организује оверу уговора пред јавним бележником, преда пореске пријаве пред надлежним пореским управама, преда захтев за укњижбу пред надлежним катастром непокретности (члан 2). Од наведених дужности тужилац се ангажовао на проналажењу одговарајуће прилике за закључење уговора о купопродаји и омогућио разгледање непокретности. Одредбом члана 822 ст. 3 ЗОО-а предвиђено је да уговорену посредничку накнаду суд може снизити на захтев налогодавца, ако нађе да је претерано висока с обзиром на посредников труд и учињену услугу. Имајући у виду обим радњи које је посредник извршио у односу на уговорене радње које је био дужан да изврши, те цитирану законску одредбу, овај суд налази да је тужена, у смислу члана 3 ст. 2 предметног уговора, с обзиром да је виђена непокретност купљена од стране оца тужене као налагодавца, дужна да тужиоцу исплати провизију нижу од уговорене, односно провизију у висини од 1,5%, што представља износ од 2.025,00 евра (1,5% од 135.000,00 евра), у складу са чим је извршено преиначење као у изреци. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2265/25 од 24.09.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 6386/2023 од 16.04.2025. године)
-У државинском спору од битног значаја су чињенице о томе ко је имао последњу државину, у чему се та државина огледала, односно на који начин је уживано право државине, у смислу да ли је државина била непосредна или посредна и да ли је предметна државина имала карактер судржавине. Након тога, битна је чињеница да ли је извршен чин сметања државине и уколико јесте када, на који начин и ко је тај чин сметања извршио, при чему се сметање државине може извршити на различите начине, па и ускраћивањем државине од стране лица која имају судржавину према другим лицима који имају судржавину на истој ствари. Такође, државина ствари се састоји у остваривању неког интереса, па је стога за државину ствари потребна општа природна воља држаоца да ствар држи за себе, независно да ли је и тренутно непосредно фактички користи. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 942/25 од 10.09.2025. године којим је делимично преиначено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4857/2022 од 18.12.2024. године)
-У конкретном случају ради се о ствари која очигледно не одговара намени, имајући у виду да је у гарантном року трактор више пута поправљан, да кварови нису настајали услед нестручног руковања трактором или руковања које би било у супротности са упуством за руковање и државање трактора, већ су искључиво резултат недостатка на трактору који нису детектовани од стране службе контроле произвођача трактора, као ни од стране сервисне службе при нултом сервису трактора. Трактор и даље нема довољно снаге и задњи диференцијал се и даље греје те долази до немогућности промене степена преноса (што је недостатак у погледу ког тужени никада ништа није ни предузимао, иако је исти тужилац рекламирао), па се намеће закључак да су узроци неисправног фунцкионисања трактора очигледно трајни, те да нису (нити су могли бити) у потпуности отклоњени поправкама током трајања гаранције. Из наведених разлога тужилац основано тражи од туженог да му преда трактор који функционише исправно, па је зато жалба тужиоца усвојена и пресуда преиначена као у изреци. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1520/25 од 17.10.2025. године којом је делимично преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2498/18 од 28.11.2022. године)
-Уговорне стране као физичка лица могу да уговоре стопу затезне камате до износа који не прелази каматну стопу која се у месту испуњења плаћа на штедне улоге по виђењу, а уколико уговоре вишу каматну стопу од законом ограничене, страна у чију корист је уговорена имаће право на стопу затезне камате у висини највеће дозвољене стопе камате, сходно члану 399 ст. 4 ЗОО. Стога је правилно становиште првостепеног суда да је клаузула предметног уговора о зајму о уговореној камати ништава одредба уговора, с обзиром на то да је уговорена противно императивним одредбама Закона о облигационим односима (у висини од 48% годишње) што уједно представља грубо кршење уговорног права из члана 15 ЗОО при чему је без значаја са чије стране је ова камата предложена односно ништа не мења ствари све и да је иста предложена од самог зајмопримца како то тужилац наводи у жалби. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1547/25 од 02.10.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2010/2023 од 07.10.2024. године)
-Првостепени суд правилно утврђује да уговор о организовању производње и продаји станова од 15.06.1994. године није уговор о промету непокретности из Закона о промету непокретности, како то тужена неосновано тврди у жалби, с обзиром да из садржине наведеног уговора произилази да је тужени купио стан у изградњи (радови на изградњи станова завршени у обиму од 75%), из чега следи да је реч о уговору о грађењу на који се сходно примењују одредбе уговора о делу (члан 630 Закона о облигационим односима), а не уговору о промету непокретности, како то погрешно тврди тужена. Стога, за пуноважност предметног уговора није било непоходно да потписи уговорних страна буду оверени код суда, као када су у питању уговору о промету непокретности већ је потребно да буде закључен у писаној форми. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1872/25 од 18.09.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4506/2022 од 11.03.2025. године)
-Садржина записника о увиђају саобраћајне незгоде не може бити доказ о власништву, њиме се не доказује право својине, при чему је на основу писане документације достављене од стране туженог у оквиру извештаја ,,Инфраструктуре железнице Србије“ АД од 15.04.2019. године о истрази поводом предметног удеса који се догодио 04.04.2019. године, на несумњив начин утврђено да је власник предметног воза ,,Србија воз“ Београд, који се поред тога и бави железничким превозом путника (члан 8 Статута наведеног друштва ,,Службени гласник РС“ бр. 60/15), за разлику од туженог чија је претежна делатност инжењерска делатност и техничко саветовање (члан 11 Статута ,,Железнице Србије“ АД ,,Службени гласник РС“ бр. 10 од 12.03.2019. године). Стога се жалбена тврдња о власништву туженог над предметним возом показује као неоснована. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2457/25 од 25.09.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 28318/2021 од 04.04.2025. године)
-Супарничарство је процесна правна категорија и то по правилу факултативна. Међутим, постоји посебан тип такозваног нужног супарничарства, код кога тужилац ако жели да његова тужба буде оцењена као допуштена, мора засновати пасивно супарничарство које ће обухватити све субјекте који су учесници одређеног материјално-правног односа. Ту субјективну интеграцију детерминишу материјално-правна, а не процесна правила. Такви материјалноправни односи морају се решавати јединствено и овлашћење на располагање припада свим учесницима правног односа заједнички, а одсуство једног учесника у парници представља недостатак процесно-правне легитимације за вођење парнице. Сходно наведеном, предлагач А.А. иако није била странка у поступку који се водио пред основним судом има положај једниственог супарничара, односно умешача на страни туженог са положајем јединственог супарничара, будући да су предметне непокретности (два локала и гаража) стечене у току трајања брачне заједнице између туженог и предлагача, па сходно томе овлашћена је за подношење ванредног правног лека – предлога за понављање поступка у овој правној ствари. (решење Врховног суда посл. бр. Рев 7574/2024 од 19.06.2024. године којим се укидају решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3874/2022 од 25.02.2022. године и решење Основног суда у Новом Саду П 8866/2017 од 01.12.2020. године)
-Тужиоци се баве чињеницом да оставитељица није навела све законске наследнике у тестаменту будући да се у истом не спомиње отац тужилаца (унук оставитељице) иако је у том тренутку био жив. При томе сматрају релевантним да ниједан сведок, као ни тужена, нису имали сазнања да је оставитељица евентуално била у свађи са њим и да је то разлог због кога га у тестаменту није споменула. Без обзира на неспорну чињеницу да се у тестаменту не налази име оца тужилаца који јесте био законски наследник у тренутку сачињења тестамента, наведено није од утицаја на ваљаност тестамента из разлога што ни једном одредбом Закона о наслеђивању није прописано да тестамент пред сведоцима мора садржати правилно означене законске наследнике који постоје у тренутку сачињења тестамента, па како наведено није услов за ваљаност тестамента, чињеница да отац тужилаца није наведен у спорном тестаменту не чини исти ништавим. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 413/25 од 03.09.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 9901/2019 од 25.10.2024. године)
-Последње стање мирне државине у конкретном случају подразумева слободан, неотежан и несметан приступ државине тужиоца гаражи и несметано паркирање возила у гаражу, односно несметано испаркиравање возила из гараже. У односу на ту чињеницу се има ценити да ли постоји или не постоји чин сметања. У вези са тим, потребно је нагласити да законска одредба не прави разлику у погледу мере у којој се врши узнемиравање, те је за постојање узнемиравања државине и за заштиту од истог довољно да је утврђено постојање радњи којима се држалац ограничава у дотадашњем уобичајеном коришћењу ствари. Стога чињеница да је тужилац спорним приликама могао да користи гаражу и да упаркира и испаркира возило и поред мотоцикла паркираног на платоу који служи као колски прилаз гаражи, уз више маневрисања и уз додатну пажњу, не искључује његово право на државинску заштиту, из разлога што се узнемиривања државине огледа управо у том већем маневрисању и потребом за улагањем веће пажње приликом паркирања возила у гаражу, односно приликом испарикиравања возила из гараже, у односу на паркирање када се на колском прилазу гаражи не налази мотоцикл туженог. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1004/25 од 02.09.2025. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 6360/2024 од 05.12.2024. године)
-Иако у смислу цитираних закоснких норми, као и одредаба члана 283 и 284 ЗОО, поверилац који има доспело потраживање, овлашћен да ради намирења свог потраживања, под одређеним условима тражи да се прогласи да су правне радње које је дужник предузео без дејства у односу на повериоца, предмет побијања може бити само правна радња дужника, а не и судска одлука донета на основу одређене правне радње, у конкретном случају пресуде на основу признања, јер је пресуда судска одлука која се може побијати само правним лековима, у законом прописаном поступку. Како следом наведеног, у конкретном случају предмет побијања може бити само изјава о признању тужбеног захтева и пропуштање да се изјави жалба на пресуду, а не и сама пресуда на основу признања, то је првостепена пресуда преиначена на начин ближе описан у изреци. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 468/25 од 04.09.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5223/2023 од 23.09.2024. године)
-Без основа је позивање туженог на одредбе Закона о облигационим односима, будући да одредба члана 354 ст. 1 регулише питање накнадне немогућности испуњења обавезе, али такве немогућности која доводи до престанка тј. гашења уговорне обавезе и то услед објективне или субјективне немогућности, које су узроковане природном или правном немогућношћу да се обавеза изврши (предмет уговора више не постоји или ограничења намећу правни прописи), а не економском немогућношћу на коју се у конкретном случају позива тужени. Код ,,економске“ немогућности испуњења обавезе не ради се немогућности њеног извршења већ о томе да је обавеза практично извршива, али да је њено извршење скопчано са издацима који су за дужника ,,економски“ немогући. У том случају дужник би се евентуално могао позивати на клаузулу rebus sic stantibus, па како тужени није доказао, нити се позивао на то да је тражио измену уговора због промењених околности, изнети жалбени наводи не могу имати утицаја на другачију одлуку овог суда. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1199/25 од 14.08.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1097/2023 од 31.01.2025. године)
-Сходно цитираним одредбама закона, те правном ставу заузетом на Седници Грађанског одељења и Одељења за радне спорове Апелационог суда у Новом Саду од 25.01.2021. године, обавеза плаћања судске таксе на тужбу када је поступак окончан пре одржавања првог рочишта за главну расправу настаје даном доношења решења о повлачењу тужбе. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2477/25 од 02.09.2025. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5253/2024 од 28.07.2025. године)
-Правилно је првостепени суд одлучио када је одбио захтев тужиоца за ослобађање од плаћања судских такси, с обзиром на то да тужилац није доказао да према свом општем имовном стању није у могућности да сноси трошкове судских такси, односно да би плаћањем судских такси његова социјална сигурност била угрожена. Наиме, овај суд је имао у виду чињеницу да се тужилац тренутно налази у затвору на издржавању казне затвора, међутим та околност не искључује могућност тужиоца да привређује, имајући у виду да је општепознато да у затвору постоји могућност радног ангажовања лица лишених слободе, где могу да остваре одређена новчана средства на месечном нивоу. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2156/25 од 27.08.2025. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3623/2023 од 24.06.2025. године)
-Неосновани су жалбени наводи којима се истиче да реч сепаратиста није увреда, већ да представља вредносни суд односно лични став онога ко је аутор спорног текста о друштвеном ангажовању тужиоца. Реч сепаратиста се свакако може сматрати вређањем и омаловажавањем, нарочито у контексту тога да представља неког ко жели поделу, отцепљење дела државе и које исто заговара, а што је, не само увредљиво него и кажњиво понашање у смислу одредбе члана 307 КЗ РС. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 9531/21 од 11.08.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8729/2019 од 22.04.2021. године)
-Правни претходници тужиоца, а затим и тужилац лично, су били у несметаној савесној државини почев од 1963. до 1980. године, када је тужилац, по сопственом исказу, сазнао да су спорне парцеле уписане као друштвена својина у јавним књигама. Зато је било нужно размотрити да ли је рок потребан за одржај истекао пре него што је на снагу ступио Закон о основама својинскоправних односа, односно пре него што је непокретност уписана као друштвена својина, касније јавна својина, при чему је требало утврдити и да ли су продавци спорне парцеле били уписани у јавним књигама као власници. Међутим, апелациони суд није имао у виду да се у оквиру временског периода који се у конкретном случају рачуна рок за одржај протеже и период када Закон о основама својинскоправних односа није био на снази. (решење Врховног суда посл. бр. Рев 21867/2023 од 24.04.2025. године којим је укинута пресуда Апелациног суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1837/2022 од 17.11.2022. године, а којом је делимично преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду П 23451/2020 од 06.04.2022. године)
-У конкретном случају, тужена је у својим изјавама на телевизији и на друштвеним мрежама тужиоца назвала ,,капиталистом, феудалцем и бахатим тајкуном”. Код утврђене чињенице да тужилац са дестинама милијарди долара послује у иностранству, да његове фирме у Србији продају милионе квадрата стамбено-пословног простора и да је са супругом власник више стотине хектара земљишта, количина капитала и земљиште које поседује тужилац представљају чињенични основ којим се може оправдати наведени лични став тужене да је тужилац капиталиста и феудалац, обзиром да се капитал везује за капиталисту, а земљиште за феудалца. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 23341/2023 од 27.11.2024. године којом се одбија ревизија против пресуде Апелациног суда у Новом Саду посл. бр. Гж 639/2023 од 13.04.2023. године, а којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П 51973/2021 од 24.11.2022. године)
-Тужена је тужиоца назвала ,,бахатим тајкуном“, а није пружила доказе да постоји чињенични основ на коме она заснива овакав свој вредносни суд. Иако је изношење мишљења односно вредносног суда у принципу слободно, вредносни судови морају бити адекватни изнетим чињеницама. Истина вредносних судова не подлеже доказивању, али када одређени навод представља вредносни суд мора се имати у виду да ли постоји чињенични основ за исти, пошто вредносни суд без чињеничног основа који га поткрепљује може бити претеран. Термин ,,тајкун“ у Србији има негативну конотацију и асоцира на особе које су на непоштени начин стекле богатство и мрежу пословних веза, на финансијске моћнике који су се обогатили нагло, без новца и рада и на сумњив начин. Притом, успешност пословања привредног друштва не доводи до једнакости самог друштва и његовог власника, па се тужилац не може сматрати јавном личношћу која мора имати већи степен толеранције када је у питању лезиона подобност објављених информација, истрпети и мишљење и критике, односно вредносне судове који се тичу вршења јавних функција и бити спреман и на информације које подразумевају одређени степен претеривања. (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 23341/2023 од 27.11.2024. године којом се одбија ревизија против пресуде Апелациног суда у Новом Саду посл. бр. Гж 639/2023 од 13.04.2023. године, а којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П 51973/2021 од 24.11.2022. године)
-Из одредаба Закона о становању и одржавању зграда не произилази да је овлашћење управника да заступа стамбену заједницу (па и да у име заједнице поднесе тужбу) условљено сагласношћу скупштине стамбене заједнице, независно од тога да ли тужбу у име стамбене заједнице управник подноси лично или посредством овлашћеног пуномоћника из реда адвоката. Околност, да на страни управника постоји експлицитно прописана дужност да у циљу регреса за трошкове одржавања односно поправке против одговорног лица преузме потребне радње, укључујући и подношење тужбе (чл. 68 ст. 1 Закона о становању и одржавању зграда), не значи да у осталим случајевима управник нема право да без одлуке стамбене заједнице поднесе тужбу у њено име па и ради сметања државине. Самим тим, нису од значаја жалбени наводи туженог који заједнички именитељ имају у наводној непуноважности пуномоћја издатог од стране управника пуномоћнику из реда адвоката, непостојању одлуке скупштине стамбене заједнице и непоштовању одредаба о начину њеног сазивања и заседања. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1568/25 од 09.07.2025. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1248/2025 од 11.04.2025. године)
-Имајући у виду одредбе чланова 89, 91 ставови 1 и 2 и 210 став 1 Закона о облигационим односима, те чланова 88 ставови 1 и 2 и 89 став 1 тачка 4 Закона о парничном поступку, тужена није у обавези да тужиљи врати износ који јој је, као пуномоћнику лица које је заступала у парничном поступку исплаћен на име трошкова парничног поступка, већ у овом поступку би могла бити пасивно легитимисана само лица којима су ти трошкови досуђени, а не тужена као њихов пуномоћник, те је због недостатка пасивне легитимације на страни тужене тужбени захтев тужиље одбијен као неоснован. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1817/25 од 25.07.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8638/2024 од 07.04.2025. године)
-У конкретном случају је до повређивања тужиоца дошло услед пада узрокованог некоришћењем ординираних штака током трајања притвора, а чије коришћење му је било ускраћено од стране запослених лица у органу тужене. Према томе, кривицом запослених у органу тужене услед поступања на наведени начин приликом вршења послова из њиховог делокруга, дошло је до повређивања тужиоца као трећег лица, из чега произилази да у овом случају тужена није одговорна по принципу објективне одговорности, односно као ималац степеница (опсане ствари) на којима се штетни догађај десио и без обзира на кривицу у смислу одредбе 154 ст. 2 ЗОО. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 13422/21 од 09.07.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5144/2019 од 01.07.2021. године)
-Тужиоцу не припадају трошкови на име издавања записника са рочишта, као и трошкови на име накнаде поштанских, телефонских, банкарских и сличних услуга у висини од 2 % од вредности укупне награде, с обзиром да је пуномоћник тужиоца копије расправног записника са рочишта коме је присуствовао тражио ради своје евиденције и како би имао увид у сам ток поступка, а не зато што је то било нужно и зато што без тога поступак не би могао бити даље вођен, док трошкови на име накнаде поштанских, телефонских, банкарских и сличних услуга у висини од 2 % од вредности укупне награде нису довољно опредељени, односно не зна се на шта се конкретно односе. Жалбени наводи којима се указује да трошкови издавања расправних записника представљају озбиљан издатак на месечном и годишњем нивоу нису од утицаја на другачије одлучивање, имајући у виду укупно тражени износ по овом основу, те да право на накнаду трошкова припада странци, а не пуномоћнику странке, а у конкретном случају нису одржавана рочишта на месечном и годишњем нивоу, с обзиром на то да је одржано само једно рочиште. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1873/25 од 31.07.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 11875/2024 од 26.03.2025. године)
-У образложењу примене материјалног права суд је навео да су тужиоци за паркирање наведеног возила знали још од почетка јануара, па како је тужба поднета дана 19.04.2023. године, то следи да је тужбени захтев који се односи на радњу сметања насталу као последица паркирања возила неблаговремен. Дакле, првостепени суд је у чињеничном стању побијаног решења само утврдио моменат почетка предузимања радње паркирања од стране тужених које по тужбеном захтеву представља сметање државине тужилаца, не и чињеницу сазнања тужилаца за наведено, нити чињенице по основу којих би се могао извести закључак о томе када је тужиоцима према разумној процени могло постати јасно да ће се наведена радња наставити (јер се иста несумњиво понављала) и да им је за заштиту потребна интервенција суда, нити је суд изводећи приложене доказе ова питања расправио, а исто је у смислу релевантно за оцену благовремности тужбе. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 129/25 од 08.07.2025. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 3248/2023 од 09.10.2024. године)
-Материјална штета због изгубљене зараде и рента нису исте категорије. Рента је будућа накнада штете, утврђује се у висини и на дан пресуђења и досуђује за убудуће. Накнада штете у виду ренте може се досудити само за штету која постоји у моменту доношења судске одлуке па убудуће, а не и за раније претрпљену штету која се досуђује у једнократном износу. Дакле, рента је накнада у новчаном облику, чији укупан износ у време одлучивања о тужбеном захтеву није познат, а која се плаћа периодично, у унапред утврђеним износима. Тужена није у обавези да самостално усклађује обавезу исплате ренте тужиоцу. Из одредбе члана 196 ЗОО произилази да се рента може повећати за убудуће и то на захтев оштећеника. Пропуштање тужиоца да захтева ово право не може се пребацити на тужену и на терет јој ставити проузроковање штете. Поступање тужене по извршној судској пресуди за исплату ренте не може се сматрати неазконитим радом. ЗОО не прописује обавезу штетника да повећа ренту када се за то створе услови, већ је прописана обавеза оштећеног да тражи измену раније досуђене ренте (када је у питању њено повећање) под законом прописаним условима, и то ако су се знатније промениле околности које је суд имао у виду приликом доношења раније одлуке. Потраживање тужиоца није настало према чл. 196 ЗОО пре подношења тужбе јер оно настаје тек подношењем захтева оштећеном за повећање ренте. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1913/25 од 28.07.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 15603/2020 од 11.05.2021. године)
-Околност да су обојица живела са својим ужим породицама у двојној кући, у посебним стамбеним јединицама са посебним улазом, и да су приходе од заједничке обраде (заједничке) земље делили на пола (али не и остале приходе), не води закључку о постојању трајније заједнице живота, иако је без сумње, постојао близак однос између тужиоца и његовог брата (а и између чланова њихових ужих породица), као и да тужилац због погибије брата пати (трпи душевну бол). На постојање трајније заједнице живота не указује ни сведок који је навео да је свако код своје куће ручавао, осим кад пеку роштиљ или нешто славе. Такође, живот две уже породице у двојној кући са посебним, одвојеним, стамбеним јединицима (почев од 1991. године), и коришћење заједничког дворишта, не представљају трајнију заједницу живота, као што ни дељење заједничког прихода од обраде земље (али не и других прихода), не указује да је између браће (и њихових породица) постојала економска заједница. Наведено ни на који начин не умањује јачину душевних болова које тужилац осећа због смрти брата, као ни тежину последица које је тај несрећни догађај оставио на његово психичко и физичко здравље, али та душевна бол, у одсуству трајније заједнице живота, не представља законом признати основ за накнаду нематеријалне штете због смрти блиског лица из члана 201 ст. 2 ЗОО-а. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 948/25 од 10.07.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 6637/2022 од 18.12.2024. године)
-За очување права из менице није потребно подизање протеста у случају када је дужник (тужени) издавалац сопствене менице. Код сопствене менице обавезује се само њен издавалац (трасант) да ће он меницу платити означеном лицу (ремитенту), па се у том смислу таква меница не презентира на акцепт, јер је издавалац менице (трасант) истовремено и трасат, па тужилац сагласно члану 52 ст. 1 Закона о меници не губи права из менице због пропуста да презентира меницу на исплату. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 3240/24 од 28.07.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4812/2022 од 10.09.2024. године)
-Накнада нематеријалне штете представља сатисфакцију (задовољење) којом се ублажавају поремећаји у духовној (психичкој) сфери оштећеног. Она није цена бола који се трпи и не представља супституцију имовинских вредности уместо личних добара. Новцем као општим мерилом вредности оштећеном се омогућује да прибави себи извесну пријатност, радост, уживање или неко задовољство у најширем смислу речи, тако да се у његов психички живот унесе један позитиван и активан елемент насупрот болу који трпи. Та новчана свота у циљу обештећења зависи од свих околности случаја. За одмеравање висине правичне новчане накнаде због повреде слободе, значајне су све околности случаја из члана 200 ЗОО-а, а релевантни критеријуми могу бити: време проведено у притвору или затвору; трајање и услови притвора; понашање затворског особља; наношење вербалних и реалних увреда и евентуално постојање тортуре; боравак у притвору који теже пада због пасивности – одсуства радног ангажовања; појава медицинских, социолошких, психолошких, пенолошких и других испитивања осуђених лица која изазивају непријатност; врста кривичног дела која је била предмет истраге; оптужбе или неоправдане осуде и друге околности везане за ток истражног и кривичног поступка (натписи у штампи, радију и телевизији, опште интересовање јавности о суђењу); да ли је оштећени претходно користио средства рехабилитације и да ли је захтевао објављивање пресуде или саопштења после неоправдане осуде; животно доба лица које је неосновано лишено слободе; породично стање; образовање и занимање; друштвена активност; ранији непорочни живот; осуђиваност; смањени изгледи за напредовање у служби; ограничење у обављању политичких и друштвених функција, омаловажавање и неприхватање у месту пребивалишта и радној средини, извињење, објава одговора и друго. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1588/25 од 03.07.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 33935/2021 од 07.04.2025. године)
-Жалбени наводи туженог у којима се позива на чињеницу да су све рате на име куповине предметне робе обустављене са његове зараде и уплаћене на рачун синдиката, као и наводи у којима тужени истиче да је у конкретној правној ствари у питању пословни однос који није у вези са туженим, те да ако нешто није функционисало на релацији тужилац-послодавац-синдикат, тужени о томе није ништа знао, нити је био обавештен, тако да је тужилац одговоран за сопствени одабир пословних конекција. Наиме, ови наводи се тичу међусобног односа туженог и синдиката, и тужиоца и синдиката, а за однос овде тужиоца и туженог су релевантне одредбе Закључнице-Уговора од 16.06.2020. године. Чланом 3 уговора јасно је прописано да купац овлашћује свог послодавца да од његове месечне зараде уплаћује на текући рачун продавца износ утврђене рате, те да је у случају престанка радног односа, купац дужан да обезбеди послодавцу средства за неизмирени део обавезе, којима ће послодвац измирити обавезе у целости према продавцу, односно да ће купац сам уплатити средства на текући рачун продавца. Дакле, иако су туженом обустављене све рате кредита по административној забрани, обустављени износи нису уплаћени на рачун тужиоца, из чега даље произилази да дуг туженог према тужиоцу није измирен, па тужилац има право да дуг наплати директно од туженог. Наиме, уколико тужилац своје потраживање наплати од туженог, тужени даље своја регресна права може остварити према синдикату. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8275/22 од 03.07.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 53026/2021 од 30.05.2022. године)
-Чињеница да тужени са тужиоцем није закључио уговор којим би регулисали међусобна права и обавезе у вези са испоруком топлотне енергије у спорном периоду (од 31.01.2018. до 31.03.2019. године), а имајући у виду да приложене уговоре о испоруци топлотне енергије тужени није потписао, не ослобађа обавезе туженог да тужиоцу за испоручену енергију за спорни период плати накнаду. Наиме, иако је Одлуком о снабдевању топлотном енергијом из топлификаоционог система Града Новог Сада, која се примењивала у спорном периоду, прописана дужност закључења уговора између купаца и испоручиоца, истом одлуком је прописано и да уколико уговор није закључен, сматра се да је уговорни однос између предузећа и купца настао даном почетка испоруке тополотне енергије, односно даном пружања комуналне услуге, док је цитираном одредбом члана 13 ст. 7 Закона о комуналним делатностима прописано да обавезе корисника комуналне услуге, укључујући и плаћање цене комуналне услуге, настају започињањем коришћења комуналне услуге и када се она користи супротно прописима којима се уређује та комунална делатност. Током првостепеног поступка је утврђено да је тужилац туженом испоручивао топлотну енергију у утуженом периоду, о чему су издате фактуре и видљиво је из картица мерила, што тужени није ни оспоравао. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 11864/21 од 08.07.2025. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 14050/2020 од 26.04.2021. године)
-Заједница живота ванбрачних партнера је један од неопходних кумулативних услова за стицање заједничке имовине. Она претпоставља заједнички и фактички живот партнера, њихову емоционалну и економску заједницу, као и заједничко вођење домаћинства. Ако између ванбрачних партнера није постојала заједница живота, ако су се они у конкретном случају актом насиља према туженој манифестовали вољу да прекину заједницу живота и ако су живели самостално, онда имовина стечена у таквим условима има карактер посебне имовине, иако је касније након стицања заједница поново успостављена, али из истих разлога (насиље према туженој) поново и прекинута. Не може се сматрати да ванбрачна и економска заједница постоји, па тиме ни заједничка имовина ако су партнери имовину стицали након поремећених односа и фактичког престанка заједнице. Физички одвојено становање супружника које није резултат њиховог међусобног договора о начину реализације партнерског и економског заједништва, не сматра се заједницом живота подобном да на имовини стеченој у тим околностима доведе до стицања заједничке својине супружника, посебно уважавајући разлог прекида заједнице и финансијске прилике парничних странака како у раније, тако и у утврђеном периоду. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1474/25 од 27.06.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 34135/2020 од 05.12.2024. године)
-Како је саобраћајну незгоду изазвао скуп возила који према Закону о безбедности саобраћаја на путевима (,,Службени гласник РС“ бр. 41/09 ... 23/09), који се примењивао у време саобраћајне незгоде, чине састав вучног возила и прикључног, односно прикључених возила, који у саобраћају на путу учествују као једна целина (члан 7 тачка 45); а да је прикључно возило оно возило које по конструкцији, уређајима, склоповима и опреми намењено и оспособљено да буде вучено од другог возила, а служи за превоз путника, односно ствари, односно за обављање радова (члан 7 тачка 50), док ,,превозно средство“ обухвата моторно возило које обухвата и прикључно возило (члан 3 тачка 2), произилази да прикључно возило, као вучено возило са вучним представља јединствено моторно возило, те у ситуацији као што је конкретна произилази да између радње возача скупа возила и саобраћајне незгоде, као последице штетне радње постоји узрочна веза, то је кривица на страни скупа возила, у ком случају су испуњени услови за примену одговорности на основу кривице. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 4614/24 од 10.06.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 14610/2020 од 15.11.2022. године)
-Оба вештака су у датим налазима констатовала да су процену инвалидитета вршили спрам Табеле инвалидитета туженог, при чему су се вештаци приликом салушања изјаснили на примедбе туженог, а приликом вештачења су користили сву расположиву документацију која им је за то била неопходна, све у складу са правилима науке и струке, а тужени након изјашњења вештака није имао других доказних предлога. Тужени неосновано у жалби тврди да је суд морао прибавити Табелу инвалидитета, будући да суд не изводи доказе по службеној дужности, а при томе није имао разлога да сумња у два налаза вештака у којима се исти позивају на податке из предметне Табеле. Тужени је имао могућност да достави Табелу на основу које би евентуално довео у сумњу налазе вештака што није учинио, па сходно свему изнетом жалбене наводе изнете у том правуцу овај суд није прихватио. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1172/25 од 24.06.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 7389/2022 од 29.01.2025. године)
-Наиме, тужилац у овој правној ствари тражи признање права коришћења на парцели, позивајући се на уговоре о трајном закупу од 07.03.1996, 30.06.1997. и 14.08.2003. године, а којим уговорима је преношено право коришћења на предметној парцели. Имајући у виду да је 04.08.2023. године (тужба поднета 14.09.2023. године) и да је ступио на снагу Закон о планирању и изградњи којим се укида право коришћења, правилно је првостепени суд нашао да је тужбени захтев тужиоца неоснован, јер се истом не може признати право које више не постоји (право коришћења). (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1710/25 од 09.07.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1418/2024 од 04.04.2025. године)
-Првостепени суд губи из вида одредбу члана 2 ст. 3 Закона о комуналним делатностима из које се јасно види да испорука природног гаса не спада у комуналну делатност, те стога нема места примени овог закона ни када су обавезе корисника у питању, него се имају применити одредбе Уредбе о условима за испоруку природног гаса (,,Службени гласник РС“ бр. 47/2006, 3/2010 и 48/2010). Сходно томе, у конкретном случају је било неопходно закључење уговора у писаној форми, што тужилац, на коме је био терет доказивања постојања уговорног односа, није доказао и до закључења главне расправе није доставио уговор. Дакле како у конкретном случају није испоштована прописана процедура, јер тужилац није доказао постојање уговорног односа између испоручиоца и корисника услуге, чиме уговорни однос није ни настао, по ставу овог суда нема ни обавезе корисника услуге, овде туженог, према испоручиоцу, овде тужиоцу, независно од тога што је на предметној адреси испорука гаса у предметном периоду неспорно вршена. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 8723/21 од 18.06.2025. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 13459/2019 од 19.02.2021. године)
-Жалбом се указује да је првостепени суд требало најпре да одлучи о приговору месне ненадлежности истакнутом од стране жалилаца, а потом о предлогу тужиоца за спајање парница, али изнети наводи у конкретној правној ситуацији не могу бити од значаја. Наиме, решење суда о спајању парница (према члану 328 ЗПП спајају се парнице, а не поступци како је то наведено (парнични поступак почиње подношењем тужбе суду, а парница тече од достављања тужбе туженом)), представља одлуку која се односи на управљање поступком, односно руковођење главном расправом (чланови 326-328 ЗПП), против које није дозвољена посебна жалба, што значи да може да се побија само у жалби против коначне одлуке (члан 399 ст. 2 ЗПП). Дакле, наведено решење не може бити предмет преиспитивања од стране овог суда по предметној жалби, а његовим доношењем је месна надлежност првостепеног суда, која је већ заснована у односу на ЈП ,,Путеви Србије“ Београд, проширена и на туженог Ловачко удуржење Ниш. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 806/25 од 01.07.2025. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 6086/2023 од 21.01.2025. године)
-Одредбом члана 488 ст. 1 ЗОО-а прописано је да купац који је благовремено и уредно обавестио продавца о недостатку може захтевати од продавца да недостатак уклони или да му преда другу ствар без недостатка (испуњење уговора), или захтевати снижење цене, или изјавити да раскида уговор. Из наведене одредбе произилази да постоји редослед по којем купац може остваривати своја права према продавцу ствари са материјалним недостатком. Тужилац мора претходно да тражи испуњење (оправку или замену ствари), па тек ако тај захтев не буде испуњен, може захтевати или снижење цене или изјавити да раскида уговор. Тужилац је у овом спору поставио три тужбена захтева на начин прописан чланом 197 ст. 2 ЗПП (евентуална кумулација тужбених захтева). У случају ове врсте објективне кумулације тужбених захтева, парница тече по свим захтевима и суд истовремено расправља о основном и о евентуалним тужбеним захтевима. Суд је у процесноправном смислу везан редоследом одлучивања о тужбеним захтевима који је одредио тужилац, али тим редоследом није везан у погледу утврђивања чињеница, тако да пре закључења главне расправе чињенично стање мора бити потпуно утврђено за све тужбене захтеве, осим ако се у одређеном тренутку доказног поступка не нађе да је основни тужбени захтев довољно расправљен и да су се стекли услови за усвајање тужбеног захтева. (решење Врховног суда посл. бр. Рев 24692/2023 од 03.04.2025. године којим је укинута пресуда Апелациног суда у Новом Саду посл. бр. Гж 792/2023 од 23.03.2023. године, а којом је делимично преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду П 2498/2018 од 28.11.2022. године)
-Тужилац је туженој износ од 6.723.537,00 динара исплатио на основу правоснажне и извршне пресуде, на основу решења о извршењу, а на име накнаде за парцеле које су фактички експроприсане изградњом јавног пута у власништву тужиоца на основу одредбе члана 10 ст. 2 Закона о јавној својини. До умањења буџета Града Новог Сада није дошло, јер је он исплатио оно што је био дужан за замљиште које је фактичком експропријацијом прешло у његову својину. То што је тужена примила део исплате на који није имала право је на штету сувласника којима је тај део накнаде требало да припадне, према њиховим сувласничким уделима признатим правоснажном пресудом. Међутим то је однос сувласника предметних парцела који за тужиоца није од значаја. То што се тужилац није укњижио као власник и на делу од 253 м2 парцеле, јер је то сувласнички део других лица а не тужене је последица чињенице да није вођен поступак експропријације у погледу те парцеле (укупне површине 583 м2). (пресуда Врховног суда посл. бр. Рев 5716/2025 од 08.05.2025. године којом се одбија ревизија против пресуде Апелациног суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2915/2024 од 04.11.2024. године, а којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П 41938/2021 од 24.06.2024. године)
-Потребно је нагласити да у поступцима ради утврђења ништавости, кад лице није уговорна страна, суд мора испитати не само постојање интереса, већ и да ли таква особа располаже процесним овлашћењима у конкретној врсти спора. Право на подношење тужбе не може се заснивати искључиво на општој теоријској могућности да се одређени уговор може сматрати ништавим, већ мора постојати конкретна, правно релевантна веза између лица и правних последица које произилазе из уговора чија се ништавост тражи. Сходно томе, правилно је првостепени суд утврдио да тужилац није активно легитимисан за вођење овог поступка, с обзиром на то да није уговорна страна, нити њен правни следбеник, а правни интерес за утврђење ништавости уговора не може заснивати на претензији на имовину која му је правоснажно одбијена у посебном поступку. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1489/25 од 11.06.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 12619/2024 од 19.03.2025. године)
-Иако првостепени суд у уводу побијане пресуде није означио директног корисника буџетских средстава и јединствени број корисника јавних средстава, наведено представља релативно битну повреду поступка која није од утицаја на правилност и законитост побијане пресуде, а осим тога ради се податку који је јавно доступан. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1170/25 од 04.06.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 8671/2023 од 31.01.2025. године)
-Наводи жалбе којима тужени указује да тужилац нема право на трошкове извршног поступка у износу од 6.000,00 динара на име трошкова састављања предлога за извршење од стране адвоката се не могу прихватити као основани. Ово из разлога што је предлог за извршење у име извршног повериоца, овде тужиоца, поднео адвокат, то тужиоцу припадају трошкови састава наведеног предлога у складу са важећом Тарифом о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката. Чињеница да је тај предлог суду предат у форми одштампаног формулара на коме се налази само факсимил и печат адвоката није од утицаја на другачије одлучивање, будући да та чињеница може бити релевантна само за правни однос на релацији тужилац – његов пуномоћник. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1921/22 од 19.06.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 661/2020 од 22.11.2021. године)
-Не постоји алтернативна могућност почетка рока застарелости, јер је тренутак смрти мајке туженог у ствари тренутак када је постало извесно да нема могућности закључења купопродајног уговора из једноставног разлога што је продавац из могућег уговора преминула 04.10.2018. године. Овај дан је не само учинио извесним да до закључења купопродајног уговора у писменој форми неће доћи, већ представља и тренутак када је отпао правни основ по коме се у имовини покојне мајке туженог налазио део имовине тужиље, односно износ од 24.000,00 еура. Од тог тренутка као тренутка када је основ отпао, почиње да тече рок застарелости за подношење тужбе којом би се тражио повраћај неосновано датог новца. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1060/25 од 11.06.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 2520/2023 од 25.10.2024. године)
-Наиме, одредбом члана 363 Породичног закона прописано је да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у ,,Службеном гласнику Републике Србије“, а примењује се од 1. јула 2005. године, осим одредаба члана 203 ст. 2 и 3 овог закона које се примењују од 1. јула 2006. године. Из цитиране одредбе произилази да ступање на снагу треба разликовати од почетка примене закона, односно да су то две различите правне категорије признате у нашем законодавству. Ступање на снагу односи се на тренутак када закон постаје формално важећи правни акт. Након ступања на снагу, закон се објављује у службеном гласилу и стиче правну снагу. С друге стране, почетак примене се односи на тренутак када се закон почиње активно примењивати у пракси, односно када се примењује на конкретне случајеве и односе. Дакле, Породични закон се почео примењивати од 1. јула 2005. године, када је истовремено престао да важи Закон о браку и породичним односима (,,Сл. гласник СРС“ бр. 22/80, 24/84 – др. закон и 11/88 ,,Сл. гласник РС“, бр. 22/93, 25/93 – испр., 35/94, 46/95 и др. закон и 29/2001). Уговор између парничних странака је био закључен 29.06.2005. године, што подразумева да је исти закључен још увек у време важења и активне примене Закона о браку и породичним односима, па су одредбе овог закона биле релевантне и примењиве за решавање конкретног случаја и односа између парничних странака. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1405/25 од 19.06.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 31920/2020 од 22.05.2024. године)
-Одредбом члана 18 ст. 1 Закона о обавезном осигурању у саобраћају је прописано да је власник моторног возила дужан да закључи уговор о осигурању од одговорности за штету коју употребом моторног возила причини трећим лицима услед смрти, повреде тела, нарушавања здравља, уништења или оштећења ствари, осим за штете на стварима које је примио на превоз (у даљем тексту: осигурање од аутоодгворности). Дакле реч је штети причињеној трећим лицима употребом моторног возила. Како је првостепени суд правилно утврдио да је до пожара (и последично до настанка штете на возилима тужилаца) дошло након што је осигурано возило било стартовано и кренуло из гараже, нема сумње да је исто било у покрету (употреби) због чега постоји одговорност туженог као осигуравача од аутоодговорности да тужиоцу накнади материјалну штету насталу од употребе возила његовог осигураника у складу са одредбама чл. 897, 940 и 941 ЗОО-а. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 830/24 од 12.05.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10308/2018 од 15.11.2023. године)
-Одредба чл. 169 ст. 3 ЗПП предвиђа као изузетак могућност да суд по службеној дужности прибавља потребне податке и саслушава странку. Правило да је да се изузеци рестриктивно тумаче. Тумачећи одредбу члана 169 ст. 3 ЗПП-а може се закључити да само изузетно суд прибавља доказе о имовном стању странке. Тај изузетак може бити само немогућност странке да прибави доказе због изузетних околности које мора доказати, а постојање наведених околности тужени-противтужиоци у конкретном случају нису доказали. Стога су неосновани жалбени наводи тужених-противтужилаца да је требало да суд сам прибави доказе о њиховом имовном стању. (решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 886/25 од 13.06.2025. године којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 1253/2020 од 17.01.2025. године)
-Наслеђивање представља следовање у све имовинске односе умрлог односно ступање наследника у једну имовинскоправну целину (заоставштину) коју чине сва права и обавезе (па и обавезе из облигационих односа) или само права. Према томе, право на накнаду штете дужникову имовину оптерећује на исти начин, а што у даљем значи да дуг оставиоца представља и обавеза накнаде штете која се сагласно одредби чл. 186 ЗОО сматра доспелом од тренутка настанка штете, дакле пре смрти оставиоца, а која оштећеном није накнађена пре његове смрти. При томе, чињеница да висина штете није утврђена пре наступања смрти штетника није од утицаја на право оштећеног да штету захтева од наследника, под условом и у обиму прописаним чланом 222 и 224 Закона о наслеђивању. (решење Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1596/24 од 12.05.2025. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 4592/2023 од 26.02.2024. године)
-Возач путничког моторног возила није имао техничких могућности да крећући се брзином од 50,00 км/х заустави возило пре места контакта са млт. тужиоцем, с обзиром да је млт. пешак претрчавао коловоз. Међутим, имајући у виду да се контакт са млт. пешаком десио на обележеном пешачком прелазу или поред пешачког прелаза, у зони између два аутобуска стајалишта, у тренуцима када је пре саобраћајне незгоде већ једно дете прешло испред путничког возила, аутобус је лимитирао прегледност својим габаритом, али је возач путничког возила имао разлога да предвиди могућност да се иза аутобуса појави још неко лице и имао је обавезу да прилагоди брзину кретања пешачком прелазу, те је стога возач путничког возила требао смањити брзину возила и прилагодити је свакој саобраћајној ситуацији коју је у зони између два аутобуска стајалишта и обележеног пешачког прелаза могао предвидети. С обзиром на то да није смањио брзину кретања када је наилазио на пешачки прелаз, у зони између два аутобуска стајалишта, иако су у време саобраћајне незгоде, на месту незгоде постојали саобраћајни знаци који су упозоравали возаче на близину обележеног пешачког прелаза, као и на аутобуско стајалиште, на страни возача путничког возила постоји пропуст и допринос настанку предметне саобраћајне незгоде од 50%. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1188/25 од 14.05.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5794/2023 од 25.12.2024. године)
-Пропуст постоји и на страни пешака, овде млт. тужиоца, који је неопрезно отпочео прелазак преко коловоза, иза заустављеног аутобуса, без претходне провере да ли наилази возило на коловозу које је прелазио. Када ступа на коловоз или на обележени пешачки прелаз, сваки пешак има обавезу да провери одвијање саобраћаја и да се увери да прелазак преко коловоза може да изведе на безбедан начин. У случају смањене прегледности, као у конкретној саобраћајној ситуацији када је заустављени аутобус лимитирао прегледност, пешак је требао застати на линиј прегледности иза аутобуса и из тог положаја проверити да ли је прелазак преко коловоза могућ и безбедан. Да би се уверио да може безбедно да пређе преко коловоза, пешак је пре свега морао имати довољну прегледност и на једну и на другу страну коловоза, а то би се могло реализовати тако што би пешак прво сачекао да се аутобус удаљи са аутобуског стајалишта, па тек онда, након провере саобраћајне ситуације, започео прелазак преко коловоза. Исто тако, пешак је могао кренути у прелазак преко коловоза док је аутобус био заустављен на стајалишту, али је морао застати на линији прегледности и уверити се о могућности даљег преласка у односу на ситуацију са његове десне стране, коју је са линије прегледности морао проверити. Сходно наведеном допринос млт. тужиоца настанку предметне саобраћајне незгоде је 50%. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1188/25 од 14.05.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 5794/2023 од 25.12.2024. године)
-Будући да је тужилац добио записник о увиђају сачињеном од стране МУП-а дана 23.08.2017. године и да је тек дана 29.08.2017. године пријавио туженом штету на предметном возилу, протек тих 6 дана је дошао услед радњи тужиоца, који није благоворемено пријавио штету туженом од дана прибављања записника о увиђају, а за коју радњу тужиоца, тужени не може одговарати, тако да има места умањењу накнаде за тих 6 дана за које је тужени дужан да надокнади изгубљену зараду тужиоцу. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 1155/22 од 08.05.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 10883/2020 од 20.09.2021. године)
-Без основа су жалбени наводи којима је истицано да је задатак вештака по налогу суда гласио ,,да се на основу прегледа и на основу медицинске документације коју поседује тужиља изради налаз“, а да у конкретном случају не постоји медицинска документација коју тужиља поседује, те да из тих разлога налаз није урађен по задатку суда. Наиме, задатак вештака је био да утврди интезитет и трајања страха и душевних болова због повреде части и угледа, о чему се вештак изјаснио, а изјаснио се и да непостојање медицинске документације не искључује постојање страха у конкретном случају. Вештачење је извршено на основу расположивих података, а сам недостатак медицинске документације не чини да налаз и мишљење нису у складу са задатком вештачења. (пресуда Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2393/24 од 14.05.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 916/2022 од 20.12.2023. године)
-Правилна је одлука о одбијању тужбеног захтева да се утврди да је ништав и да не производи правно дејство уговор о зајму будући да је током поступка утврђено да је тужиља у време закључења предметног уговора боловала од депресивног поремећаја, те да је користила терапију у виду лекова антидепресива, међутим, саме по себи те чињенице нису довољне за закључак да тужиља није имала пословну способност која се тражи за закључење предметног уговора, већ је потребно да тужиљина болест и терапија утичу на њену способност за расуђивање и слободно изражавање воље у толикој мери да наведене способности буду искључене. Како је у конкретном случају медицинским вештачењем утврђено да је у врме закључења уговора о зајму тужиља била способна за расуђивање, то супротно наводима жалбе уговор о зајму није ништав у смислу одредбе члана 56 ст. 1 и 103 Закона о облигационом оденосима. (пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж 2243/24 од 08.05.2025. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П 47274/2021 од 14.05.2024. године)
-Према Уставу Републике Србије, прописане су изворне надлежности јединице локалне самоуправе. Одредбом члана 190 Устава, прописано је да се општина преко својих органа у складу са законом: између осталог стара о изградњи, реконструкцији, одржавању и коришћењу локалних путева и улица и других јавних објеката од општинског значаја, као и да се стара о задовољењу потреба грађана из области просвете, културе, здравствене и социјалне заштите, дечије заштите, спорта и физичке културе. Из наведеног произилази да основано тужиља у жалби истиче да је једна од изворних надлежности јединице локалне самоуправе, па самим тим и туженог Града Новог Сада, старање о одржавању и коришћењу објекта од општинског значаја, а јасно је да је ЈП СПЕНС у оквиру кога се налази предметно клизалиште, објекат од општинског, односно градског зна
